Чедомир Антић: Извештај

понедељак, август 6th, 2018 у 4:50PM

Једном давно у древној Кини живео је један човек. Кућа у којој је срећно живео са својом породицом била је лепа и велика, на добром месту. Једина мана јој је била што је до најближег села требао прећи преко једне високе планине. Једног јутра овај стари Кинез изашао је до подножја планине са својим синовима и унуцима и почео да копа тунел. Један пролазник је неко време гледао шта раде па рече:

  • Будаласто је то што радиш. Планина је огромна, вас је мало…

Старац му је сместа одговорио:

  • Будала си управо ти. Моји унуци ће имати унуке, ови такође. Планина нема никога. Једнога дана прокопаћемо тунел.

Када смо пре десет година почели да састављамо годишњи Извештај о политичким правима српског народа у региону било нас је неколико, радили смо на том кратком тексту осам месеци и сами смо платили његово објављивање. Настојали смо да будемо што је могуће умеренији. Да се ослонимо на опште познате и проверљиве податке, да оцењујемо права која су Србима у осам суседних држава већ законом, уставима и међународним споразумима и конвенцијама већ била дата или која уживају мањине у Србији. Извештај смо представили 4. августа 2009. године. Тада је на власти била еврофилска коалиција чији је патриотизам због њених дела и политичких обмана био под сумњом. Медији су се заинтересовали. Сећам се како смо ми аутори извештаја заједно са познатим писцем Владимиром Кецмановићем и музичарем Феђом Димовићем стали пред бројне камере и почели да износимо низ непобитних чињеница. О томе како је Репубика Српска једина држава у Европи чија права и аутономију непрекидно отимају и оспоравају, да у Федерацији БиХ 70 српских села нема струју а да је у МУП-у РС око 50 пута више Бошњака него Срба у полицијама федерације. Указивали смо на неиспуњеност Ердутског споразума, укидање аутономних котара и систематске кампање мржње према српском народу у Хрватској. Тражили смо да српски народ у Словенији и Албанији добије макар статус националне мањине – оно што Словенци и Албанци одавно имају у Србији. Позивали смо да буде враћена слобода вероисповести Србима у Македонији, да из тамнице Идризово буде ослобођен Јован Шести поглавар древне Архиепископије Охридске. Апеловали смо да малобројни Срби у Мађарској добију права која им гарантује Уставни закон. Хвалили смо Румунију позивајући су се на говор њеног сенатора. Грдили смо владу Србије зато што нема трајну политку и само формално држи установе посвећене питањима заграничних Срба.

Било је реакције. Шеф хрватске полиције и будући премијер није прочитао извештај али је рекао да је то деловање САНУ и ново Начертаније. Од установа примили су нас саветник председника републике и шеф скупштинског одбора за дијаспору. Утисци су били различити. Саветник, са којим смо касније лепо сарађивали, почео је разговор тако што је махао новинама са интервјууом у коме сам рекао да председник и премијер не маре много за заграничне српске земље. Рече како то није тачно. На питање када је именован са мандатом да председника Бориса Тадића саветује о дијаспори и Србима у региону, рече како томе има пет месеци. Када сам га подсетио да је председник изабран пет година раније он се слатко насмејао. У скупштини смо заваљујући вредном Александру Чотрићу 2012. имали јавно слушање о правима Срба у региону. МИП је захваљујући министру Ивану Мркићу у програм Дипломатске академије увео курс „Српски народ у региону“. Коначно су 2011. усвојене стратегије политике владе и председника републике према дијаспори и Србима у региону. Стручњаци Напредног клуба сами су саставили део посвећен Србима у региону. Влада је ову стратегију усвојила, али ју је на прве протесте из Загреба и Подгорице променила на телефонској седници !

Помаци су дакле постојали, али били су мали. Онда је успостављен Вучићев режим. Установе су укинуте. Готово све: од министарства до курса на Дипломатској академији МИП-а. Читава политика постала је приватна. Раније је било лоше, сада је горе. Када смо у суботу представили десети годишњи извештај са нама су били бивша министарка Санда Рашковић Ивић и Петар Лађевић – оснивач Српског националног вијећа у Хрватској. Изнели смо непорециве чињенице о кршењу права и погоршању статуса српског народа у региону. Као најгори случај навели смо Црну Гору. Сегрегација и дискриминација чине српски народ у ЦГ најугроженијом мањином западно од Сирије. Наша црква је под ударом. Језик и писмо третирани су тако да у Подгорици, где већина говори српски, има више натписа на кинеском него на Ћирилици. Наше политичке вође суде. Наше јунаке су утамничили. Црна Гора је једина европска земља у којој је дечак од 16 година провео месец дана у притвору. Наше ученике кажњавају због папирних авиона они који шурују са војском чији авиони су у нашим земљама убијали децу. То је данашња Црна Гора и то признају како наш патријарх тако и председник Вучић који је годинама Ђукановићев млађи саучесник.

Време је за промене. Чак и после освешћења и обнове, Напредни клуб ће издавати годишње извештаје на српском и енглеском. У наредних десет и педесет година. Макар докле год будем жив.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар