Чедомир Антић: Јединство

понедељак, 22 априла, 2019 у 6:25PM


Пишући о великом радикалском митингу одржаном у предграђу ондашњег Београда средином деведесетих година 19. века, Слободан Јовановић је цинично приметио како су од њега после преостале само бачене коре од лубеница. Од Вучићевог митинга одржаног 19. априла 2019. нажалост није остало ништа – ни коре од лубеница. Од деловања Вучићевог режима преостају само немања. Остали смо без неколико милиона евра у државном буџету. Коштао је нерад осамдесетак хиљада људи које је довезао у Београд (мада и рад многих међу њима кошта ову напаћену нацију, па и генерације оних који ће једног дана отплаћивати дугове лоших влада и још горих владара). Коштали су аутобуси, бензин, храна, пиће и заставе које су несрећни митингаши већином на послетку побацали. Постали смо свесни где су недостојни људи – какав је Жарко Ракић, вд. главног и одговорног уредника Политике (за кога се не зна да ли је паметнији, образованији, моралнији или лепши) или Драган Бујошевић – довели медије за које смо веровали да су национално богатство и понос. После наслова као што је „Сиктер бандо…“ или још боље „Београд се слегао под Србијом“ сигуран сам да више никада у животу нећу писати за Политику, нити је купити – осим уколико се ова стара дама и историјска лажара која се прилагођава сваком режиму – овог пута добро не опере, истрезни, исповраћа тоталитарне уреднике и јавно извини.

Политичке поруке Вучића, његових трабаната, саучесника и сателита занимљиве су, зато што народу који живи сиромашније, у корумпиранијој и неслободнијој земљи него пре седам година нису говорили о бољем животу. Средишњи говор био је посвећен „националном јединству“. Када су демократске владе наше монархије улазиле у велике опасности или полазиле у ратове, претходно би било постигнуто јединство споразумом свих парламентарних странака. Тако је било 1908, 1912. и 1914. године. Само смо 1991. имали владу једног режима која ратује са опозицијом и због четири уредника уводи тенкове на народ, а 1994. и 1998. имали смо „владе народног јединства“, у којима су били само Милошевић, његова жена и Шешељ, који не знам шта им је био у роду, али знам шта је – ништарија. Слично је и данас. На јединство позива онај ко је демократију вратио на ниво из 2000. године и повећао корупцију у земљи. Онај ко сатанизује бар 50% грађана Србије. На јединство Срба позвала је личност која је угасила све важне установе које национално јединство одржавају, а оне које није успела да угаси, ставила је у свој џеп.

Какви су то успеси у сарадњи са Српском? Где је напредњачки М-тел. Уложи које милионче, лично, као да је средњовековни владар, а ко зна чији је тај новац и ко зна коме иде. И само зато је сада „најбољи председник у историји Србије“. Можда је најбољи Додику, тек ћемо видети какав је Српству. Чекамо пресуду српским посланицима у Црној Гори, Вучић ћути. „Скадар на Бојани“ је данас „Српска кућа“ у Подгорици. Осим сталног заклињања у генијалног Вучића, ми ни тамо немамо никакву перспективу. Прошао је први круг председничких избора у Северној Македонији. Где су Срби? Није довољно представљати их Путину. Где су Срби у Хрватској? Спремају се избори за Европски парламент… Шта је са Пуповчевом кандидатуром? Вучић уме да злоупотребљава народ из српских земаља, само како би себе промовисао и ништа више. Наше јединство може да изрази само демократска Народна скупштина и све установе које из ње происходе. Све друго је кампања једног, у овом случају нажалост неморалног, човека.

Опозиција наставља са протестима. Успех протеста споменик је снази средњег слоја и његовој демократичности. Вође Савеза за Србију требало би да прате народ. Они, међутим, петљају, покушавају да новом покрету пренесу „доситис“. Изабрана је делегација опозиције за преговоре са режимом. Све те људе познајем и поштујем. Али, да ли је требало 80% њих узети из реда личних пријатеља и са Факултета политичких наука? Има ли осим једног доцента и социолога Зорана Гавриловића некога ко није већ 30 година у свему томе? Има ли међу грађанима икога ко није део подељене, и малобројне „Друге Србије“, па да онда њега изаберу? Зар није логично да међу преговарачима буде и неки политичар са искуством?

Можда би Ђилас могао да се сети преговора са властима око изборних услова 1992, неуспеха опозиције и каснијег сваљивања одговорности за то на професора Леона Којена. Али чега би се присећао Драган Ђилас? Па он је најпаметнији. Иако се овај перспективни двадесетогодишњак 1992. још није био ни родио, он је читао да је опозиција тада победила на изборима и свргла са власти Милошевићев режим.

Срећом, као што рече Бизмарк, „Бог чува пијанце, будале и Сједињене Државе“, тако да се и ми некада незаслужено извучемо и спасемо од тешке судбине за коју смо често и сами одговорни.

Posted by
Categories: 2/5.000.000

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар