Чедомир Антић: Јединство

понедељак, април 16th, 2018 у 5:06PM

Сваки вишестраначки избори у недемократској држави намећу два закључка. Први се односи на ружно и обесхрабрујуће осећање узалудности које листом деле они добронамерни што су пристали да у тој игри учествују. Опозиционари, које недемократски избори представљају као колаборационисте, али и припадници режима, којима ако баш немају дефицит памети, мора постати отужно то глуматање демократије без обзира на чињеницу да је демократска нијанса на крљуштима ту само као некакво камелеонско својство једног аутократског диносауруса. Ипак, нисам чуо нити за једну демократију која није у свом формативном периоду имала и раздобље дворске, контролисане опозиције. Предност тих демократија је у традицијама, богатству, другачијем културном обрасцу, али и у чињеници да је њихово стварање текло уз мање лоших околности и пре много времена. Ако већ и није мучна режиму, маска вишестраначке демократије и парламентаризма онтолошки се коси са природом сваке самовласти. Зато је свака вишестраначка демократија, колико год била формална и декоративна, у ствари и знак слабости власти.

Једини начин да та слабост не буде само једна каратеристика – настала услед вишедеценијског дегенеративног спајања режима и остатака државе као и притиска великих сила – јесте да опозиција не дозволи да буде злоупотребљена, забављена собом и да се обједини око одређених прицнипа. Тај принцип у модерно време нису ни приче о стандарду, ни национална идеологија, то није ни идеологија развијених демократија. Данас, на Балкану, у свим државама где током више мандата нема промене власти која постепено добија обрисе шире и више од државних, идеологију свих идеологија представља тежња за слободом. Без слободе у модерно време нема ни напретка, ни развоја, ни благостања. Ако су неки у свету заборавили, наши стари су то добро знали и нама у наслеђе оставили: слобода од туђина и својих отуђених властодржаца, свети је и основни циљ. „Слобода златна.“ И зато су наши стари побеђивали војно или морално у биткама какве су Круси, Мишар, Вучји До, Шуматовац, Колубара, Мојковац… Али су знали и да свргну тиране какви су били кнез Милош и краљеви Александар и Никола.

Извесно је да је режиму Мила Ђукановића дозвољено што многима у Источној Европи није било… Имао је подршку утицајних Великих сила и сасвим је очекивано одржао своју власт чак и у време када је губио скупштинску већину или је његов кандидат сасвим очигледно изгубио председничке изборе. Међутим, ако би се само све посматрало преко недокучивих међународних односа или режима који деценијама сраста са државом, чинило би се да нема наде. Наде у политици, наравно увек има. Али за остварење наде увек је потребна и нека врлина и заслуга онога ко се нада. Захваљујући систематској подели црногорских народа, завађању грађана које је режим систематски спроводио опозиција се у Црној Гори никада није истински уједнила. Један изузетак представља одлука свих опозиционих странака да не изађу на (нерегуларније него обично) изборе у Никшићу. Био је то добар путоказ, али уједно и знак јединства у немоћи. На тек завршеним председничким изборима показало се да је само једна велика коалициона листа стварана по обрасцу уједињења опозиције какав је од 1989. до данас донео промене у двадесет и пет држава Европе и Азије. Остали су желели или да се афирмишу или да помогну Ђукановићу.

Поносан сам на политичке партије српског народа у Црној Гори. Обесправљен и подељен – напуштен од своје матице коју такође води један политички изданак Мануела Норијеге, америчког рол модела за такве тиране и стране марионете – српски народ је уз незнантне ванпарламентарне изузетке стао уз идеју слободе и демократије. Тако је било и на тек завршеним председничким изборима. Уколико би грађанима Црне Горе било дато да се слободнно определе они би разумљиво сменили једну престарелу и безидејну власт огрезлу у корупцију, непотизам и сваковрсни други криминал. Пошто избори нису слободни, неопходно је у оваквим приликама, када се фолклорно говори о слободи, постићи критичну масу за промене. Упркос онима који покушавају да се афирмишу кандидатуром или покушавају да уђу у историју са прворазредним циљем да добију више гласова него раније, а тек у другом плану вођени једном више реда ради присутном надом да би се могло догодити да њихов кандидат и победи.

Када опозиција победи на председничким изборима биће јој потребно веће јединство, одлучност, снага и храброст него пре победе, јер диносауруси какав је Ђукановић, видели смо то у Србији 1996, 1999. и 2000, једнако успешно ударују роговима и репом… Зато у ишчекивању избора за градску скупштину Подгорице лозинка дана, месеца, године… треба и мора да буде једниство.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар