Чедомир Антић: Једна друга Србија

уторак, март 13th, 2018 у 3:42PM

Лако је ДПС-у ! Они само брину да ли ће њихов канидат на предстојећим председничким изборима бити по вољи подгоричког дона, или неког олињалог бирократе, неоптуженог ратног злочица, у бриселском седишту Севрноатлантске алијансе. Права и дворска опозиција у Црној Гори има више брига. Све што је у земљи родољубиво, демократско и наклоњено равноправости Срба и Црногораца стаће иза Демократског фронта. Фронт може бити слаб и може имати много мана, али страх који од њега осећају припадници режима, прогон који подносе његови чланови, непорециво су јемство да је ДФ током година једина опасност која прети режиму. Разни метрокомунисти, лајт натовци, неоесенпеовска зубобоља, фирме и невладине организације жељне да се бесплатно рекламирају, само су пут ка подели народних гласова, изборним злоупотребама и опстанку политичких зомбија из Подгорице.

Србија је увек била подршка сваком слободољубивом становнику Балкана. Сетимо се како је Краљевина Србија примала све невољнике и храбре борце за слободу из Црне Горе. Од Марка Даковића до Пеке Пилетића стотине су прешле на земљу матице свих Срба, зато што им је у отаџбини претила опасност да буду ухапшени и убијени од ауторитарног и суровог личног режима кнеза Николе. Да ли је Пашићу икада пало напамет да преда неког од тих људи? Дешавало се чак да црногорска власт, посвећена пре свега пизми једног човека и његове околине, организује да неки сироти учитељ у централној Србији буде убијен зато што је побегао из Црне Горе и написао нешто против њених власти…

Данашње власти у Србији су значајно другачије. Председник Вучић је једини релевантни сведок да се 2016. спремала револуција против режима Мила Ђукановића. Србија ништа није учинила да прекине прогон свих вођа нашег народа у Црној Гори. Остала је нема пред заточењем и тортуром грађана Србије, међу којима је и један жандармеријски генерал. У Београду је на власти режим који ужива велику популарност, чијем првом човеку, Александру Вучићу, међутим није више доста да буде председник државе, он би хтео да постане и фараон. Једини сличан у региону живи и делује у Подгорици.

Пре десетак дана српска полиција пресрела је на једном локалном путу, уз саму границу са Црном Гором, аутомобил са Андријом Мандићем, председником највеће парламентарне политичке странке српског народа у Црној Гори. Мандићу је због монтираног процеса који је против њега у току у Подгорици одузет пасош и на њега врше притисак како би га сломили и натерали да изађе из политике. Приликом кампање у Пљевљима Мандићеви домаћини су због временских прилика морали да пођу путем који је био проходан. Док су се возили са територије Црне Горе на територију Црне Горе, преко пута који нема раскрсница ни странпутица, аутомобил је зауставила српска полиција. Уместо да му салутирају, ови су га међународни јадници спровели до Пријепоља где су се према легитимним представницима читавог једног дела Српства односили као према илегалним мигрантима. Шта би било да је Србија тако гледала стотине слободоумника који су дошли на њену земљу – од италијанских карбонара до бугарских присталица Александра Самболијског? Уместо да их упозоре да су прешли невидљиву границу који дели један народ што компактно живи од Суботице до Подгорице, и испрате их назад ови полицајци су им наплатили казну у висини две просечне плате у Србији !

Уследили су злуради коментари у режимској штампи у Подгорици. Србија је ћутала. Али ни то није било довољно. Србија, међу србофобним екстремистима моделираним према усташком обрасцу, никада не може остати ван фокуса мржње и сукоба. Чујемо тако да она смета Црној Гори на путу ка чланству у Европској унији! Званична Србија од свих мука и тиранске мушићавости свог вође ретко и помишља на своју браћу у Црној Гори и Републици Српској. Ако је већ Србија тако слаба а њен председник тако близак Милу Ђукановићу, какве су уопште њене могућности у односу на брзи марш натоидне Подгорице ка Бриселу?

Лоше стање ће се наравно у будућности променити, само је питање када ће се то догодити. Лош однос према нашим сународницима, борцима за демократију и права српског народа, једном ће постати каписла која ће запалити Београд. Пре десет година Александар Вучић звао је Андрију Мандића да у Београду, на демонстрацијама, искажу неприхватање хапшења и изручења Хагу Радована Караџића, првог председника и оснивача Републике Српске. Мандић је дошао, иако је имао много других и пречих послова и мада би оснивач Српске разумео да му је однос према странцима важнији због легитимних права народа у земљи из које су обојица потекли. Где је данас Вучић? Шта је обећао да би дошао на власт? Да ли мисли да ће он, као једна београдска имитација безидејног и бескичменог Ђукановића, заслужити било шта више осим презира будућих поколења?!

Posted by
Categories: Ставови, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар