Чедомир Антић: Једна година

уторак, 8 јануара, 2019 у 6:15PM

Добра је година била 2018. – берићетна. Црна Гора је пожњела прве успехе након учлањења у НАТО. У децембру 2017. просечна нето зарада износила је 512 евра, а у октобру 2018. – 511. Мислим да премијер Марковић треба да одмах оде до Штокхолма и тамо започне штрајк ћутањем. Треба да ћути као заливен докле год му не дају Нобелову награду – за економију. Ја мислим да нема државе на свету која свој улазак у НАТО није наплатила. Чак се и Бугарска, поред свих проблема и мана након уласка у један агресивни империјални војни пакт мало економски осевапила. Испада да у Црној Гори баш ни мало није боље. То може само Душко Марковић, човек који би изгубио и нацртану овцу само када би било милосрдника који би био спреман да му је наслика и наиван да му је повери. Та политичка проституција са НАТО-ом могла је бар да има неке материјалне бенефите (што би рекао Тукидид Вукановић из Подгорице, мастер од израелско-арапског рата). Где је ту бенефит?

Можда је ствар у „промени цивилизације“ о чему је тако мудро зборио премијер Марковић. Али и ту иде тешко. Наиме, по нечему је Црна Гора Мила Ђукановића јединствена у Европи? Има највише убистава на хиљаду становника. Донови Нето, Гаљардо, Ескобар и Лоера нису увозни производ – као онај Шинаватра коме су продали држављанство „шампионке европских интеграција“. Они су оригинални црногорски продукт, немогућ у стара, српска времена. Тада је Црна Гора извозила мудре, вредне људе – све до Аргентине. Данас, експлозије разносе аутомобиле од Београда до Беча и одатле до шпанских региона. Какав понос – наши у „белом свету“. Тако то и треба у држави у којој је пола станвништва обесправљено – лишено права на језик и писмо. Тако је то у земљи чији председник изасланика Каморе назива „мој пријатељ мафиозо“ – и још се хвали тиме пред пријатељима. Човек који је опозицију у парламенту назвао „кретени“. Па у ЕУ би га мајке и очеви деце са посебним потребама због такве бахате несмотрености  лишили не само председништва већ и пословне способности! Али у таквим државама би већ на карактер добио једно десет година робије. Код нас се за тако нешто улазило у председништво ССОЈ. Зато нам је тако. Црна Гора је држава која је отворила 32 поглавља приступања ЕУ. Земља чији је престонички градоначелник из жбуња вребао новинара да га умлати. У тој земљи владајући режим ствара националну цркву без монаштва и верника око једног јуродивог распопа који је током прошле године јавно ударио једну жену. И ником ништа. А ректор?! Па, мислим, време је да мастери буду ректори. Овај је дозволио да му дванаест година после стицања државне независности још увек стоји надгробни споменик а на њему натпис којим му је ђед славио српство. Тек сада је уклонио тај одвратни симбол српске окупације. Сетио се како је и он жртва Божићног устанка баш као и онај медијски магнат Шуковић. Заплакао се и оскрнавио ђедов и очев гроб. Могао је и да га прода. Кад су Мило и Душко могли да продају државу, може и он нешто што му припада. Једно парче земље које смета у каријери и ремети пут ка ЕУ.

Година 2018. представила је режим Мила Ђукановића у пуном светлу. Одржани су председнички избори. Свака част: победио је Ђукановић, али више је грађана пропустило да изађе на изборе него што је гласало за човека који се хвали како је у једном мандату премијерским потписом запослио више од две хиљаде људи. Чудотворац. Па ипак, поред медијске блокаде, институционалне опструкције изборног процеса, подршке најмрачнијих политичких и криминалних снага, победио је након што је у Улцињу откривено девет листића са истим регистарским бројем.

Што би рекли Ђукановићеви корупционаши који су пред референдум намеравали да подмите Машана Мушковића, Црна Гора је управо 2018. „преломила мозак“. Суђења целокупној опозицији су убрзана, за две године било је двестотине рочишта. Тога нигде нема, пошто праведници какав је Ђукановић суде 200 минута а не двеста рочишта, док у демократским државама рочиште не може бити заказивано на седмичном нивоу. Забрањен је улазак у Црну Гору песнику и професорима универзитета. Ђукановић је схватио грешку, каже како нам је тиме дат медијски простор, али оптужује и Србију. Каже, Србија квари односе са Подгорицом, Загребом и Приштином. Када би неко отео Црној Гори 12% територије, протерао 5%  укупног броја њеног народа и обесправио онај његов део који у једној држави чини 34% становништва док се њеним језиком служи  50% оних који знају да говоре, она свакако не би била срећна. Тако није срећан ни Вучић, Ђукановићев млађи партнер у пословима који још увек нису познати ни истражним, а камо ли судским органима. Ипак, црногорски прешједник је широк човек. Иако угрожен, он се неки дан одушевљено затрчао ка Вучићу. Пољубише се. Био би то „хепи енд“ да се нису ижљубили три пута!? Шта ћемо сад? Ђеда можеш да ископаш, али старих навика тешко се одрећи. Срећом за те Ђукановићеве „српске“ навике се не робија.        

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар