Чедомир Антић: Једна победа

уторак, 18 октобра, 2016 у 2:25PM

 

  Пишем овај текст у недељу, дакле јуче. Желим да поздравим демократску Црну Гору. Знам да сте победили, сигуран сам да вам победа није призната, непознато ми је када ћете се изборити за правду и слободу – знам да хоћете. Сутра или некада касније, правда уме предуго да чека, ви немојте.

  У дану када ћете имати ближих и пречих брига желим да вам пишем о једној великој победи српске државе и демократије. О локалним изборима у Републици Српској. У пет држава у којима српски народ историјски живи и које су – све осим Хрватске – његове земље, нигде не постоји толика свест о државном и народном циљу као у Прекодринској Србији. Само тамо политичке елите и грађани достојни су великих европских узора: Француске, Каталоније, Мађарске… Иако је ова земља сиромашна, а у њој раширена корупција, иако је она део једне лоше осмишљене, намерно бирократизоване Босне и Херцеговине, Српска од 1995. са успехом брани своју самосталност и напредује ка пуном међународном признању.

 Потенцијали западних сила децнијама су посвећени ограничавању и укидању Српске. Само вештина наших државника, јединство народа, као и подла, скривена мржња твораца европске политике према Исламу, омогућили су опстанак Српске. Помогли су и мегаломанија, непотизам и радикализам бошњачких вођа.

  Локални избори и њих тога референдум, који је Република Српска спровела како би заштитила темеље свог идентитета, донели су велику победу идеји демократије и државе. У свим крајевима републике, укључујући и Дистрикт Брчко (где је страни гувернер забранио изјашњавање), референдум је успео. Иако посвађане и подељене српске странке су свуда где је била угрожена целовитост републике наступиле заједно. Иако подоржане од САД и ЕУ, издашно помагане од пребогатих петролејских монархија, бошњачке странке су изгубиле Сребреницу. Није тиме нанета неправда Бошњацима нити је угрожен спомен на велики злочин који су српске трупе извршиле над њиховим сународницима пре двадесет и једну годину. Тиме је садашњост победила прошлост а реалност мит. Шта би се догодило када би Срби тражили да градоначелник Старе Градишке мора бити Србин? Или када би на Казанима, у једној од сарајевских градских општина где су сахрањене хиљаде брутално убијених Срба, тражили да се успостави српска админситарција? Можда на мученичком Озрену где лежи хиљаду српских цивила а јако је стратешки значајан за јединство бошњачких кантона? Најбоље што би добили било би опште презрење. Поред свег поштовања према жртвама, свих политичких казни које поднели, хиљада година робије које Срби леже.

  Објавио подгорички „Дан“, 17.10.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар