понедељак, 21 фебруара, 2022 у 10:56AM

Nemam ništa protiv da i Crnogorci imaju svoju crkvu. Otac našeg naroda, Sv. Sava, stvorio je Pećku arhiepiskopiju. Osnivač njihove nacije, Josip F. Broz iz sela Kumrovec u Zagorju, stvorio je crkvu Severnomakedoncima, ali Crnogorcima nije. Možda bi trebalo da poštujemo ova dva zaveta.

Milo Đukanović  je sve do 2011. priznavao jednu i nedeljivu SPC, a onda, kada se osetio dovoljno sigurnim, počeo je da zagovara stvaranje nekakve Pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Njegova ministarka, ignorantkinja Gordana Đurović, reče na jednom skupu održanom prošle godine, kako pravoslavna crkva u Crnoj Gori pripada svim građanima – muslimanima, katolicima, ateistima… Toliko o tome.  U želji da ostvare apsolutnu vlast u Crnoj Gori, pripadnici režima hteli su da ugase hrišćansku crkvu i stvore nekakv svoj „socijalistički savez radnog naroda“.  I kao što Crna Gora neće biti država, dokle god joj je na čelu bleda dukljanoidna kopija meksičkog narko barona Feliksa Galjarda, ili neki manjinski Forest Gamp stvoren u jednom od američkih Kumroveca – onom što se nalazi pokraj Vrela Bosne; tako za sada neće imati ni svoju državnu crkvu. Crkvu, naime, ne stvaraju neznabošci. Crnogorcima, koji u 90% slučajeva ne veruju u Boga, ni ne treba crkva da bi stvorili naciju. Sve su im već završili Musolini, Hitler, Broz i Klinton, sada je dovoljno da prestanu da ugrožavaju prava ostalih, pa će imati dražvu – ne baš kakva je Severna Makedonija, ali tropar je uvek usklađen prema svecu.

No, hajde da kažemo nešto o vernicima, koji bi hteli sopstvenu firmu umesto svete pravoslavne crkve, od koje vidimo žive tokom čitavih svojih karijera. Pećka patrijaršija, ranije arhiepiskopija, od 1920. Srpska pravolsavna crkva – jedna je i nedeljiva crkva, stvaranje novih crkava od strane ateista nemoralno je, nečasno, a reč je i o nedemokratskoj pojavi. Ipak, šta reći o ljudima koji su vernici, koji pripadaju SPC od rođenja, koji su se besplatno školovali o trošku crkve u kojoj je srpski narod većinski, pa koristili resurse ove progonjene organizacije, da bi do danas prihvatili argumente njenih krvnika. Bilo je u prošlosti primera da legionar primi krst pa postane mučenik i svetitelj, obrnuti primeri nisu specifični za stvarnje nove crkve i nacije, već naprotiv za dekadenciju i konačni pad pojedinaca. 

Gojko Perović, sveštenik iz Podgorice, tako 2020. u jeku naše borbe za odbranu svetinja govori o „sestrunstvu“ crkava u Ukrajini i Crnoj Gori. Za njega je pripadnost srpstvu „etnofiletizam“, on prihvata stav Milovana Đilasa o postojanju dva politička ideniteta u jednoj crnogorskoj naciji. Dakle Srbi ne mogu ni po sopstvenoj želji biti posebna nacija. Njima će zajedno sa Milom Đukanovićem jedan Gojo Perović određivati na šta imaju prava. Kada je kao rektor Cetinjske bogoslovije primao platu iz Beograda, nije imao značajnijih primedbi. Kada je kao prebegar dolazio u Beograd da, sa još jednim velikim vernikom i istomišljenikom diplomiranim socijalnim radnikom Mlađanom Đorđevićem Bralȏm, lajboče na Utisku nedelje na beogradskom programu N1, onda se nije gadio Srbije.  Kao da na prostoru Crne Gore nema nekoliko eparhija koje pripadaju SPC.

Drugi sveštenik iz Crne Gore, Podgoričanin Nikola Pejović, uzviknuo je govoreći na litijama kako crnogorskim vernicima središte nije ni u Zagrebu ni u Beogradu. SPC je sedište u Beogradu. Ovo nije bilo sporno ni crnogorskim zelenašima, a postalo je tema tek od velikog pravoslavnog teologa, Peroviću, Pejoviću i ostalim teološkim genijima, tako dragog Josipa F. Broza. Kakvo je to crkveno, pravoslavno središte u Zagrebu, poznato je samo nesrećnom antietnofiletisti Pejoviću. Kako je nekome ta politčka dihotomija, koju su na mišiće izvlačili Sekula Drljević i Štedimlija,  postala tako prirodna, bliska i verska,  nije jasno, osim ako se Pejović nije ostavio crkvenih knjiga i decenijama zagledao u teološke kanale RTCG i svete stranice latinične Pobjede. Da stvar bude tužnija, Pejović je bio glavni urednik radija Svetigora, pa je jamačno pomešao Svetu Goru sa Međugorjem i zaboravio odakle je primao svoju platu. 

Konačno, slične stavove iznosi i svetenik iz Bara Nikola Pejović. Pejović govori o ekstremističkom okruženju Crne Gore!? Kakvo ekstremističko okruženje? Koliko je u Srbiji građana Crne Gore na visokim  javnim funkcijama, a koliko je građana Srbije na bilo kojoj dužnosti u Crnoj Gori? Koja su prava Crnogoraca u Srbiji i ostvaruju li Srbi u Crnoj Gori i približna prava? Pa manjinski Crnogorci u Malom Iđošu dobili su crnogorskog lava u grbu opštine, a srpski narod u savremenoj Crnoj Gori ne može da ima ona znamnja sa kojima je ova država stvrena.  Isti sveštenik je tražio ostavku od minsitra pravde Leposavića, zato što nije hteo da ponavlja mantru lažnog suda koji nikoga nije osudio za zločine nad trećinom žrtava ratova u bivšoj Jugoslaviji, samo zato što su su iste bile srpske nacionalnosti. Za taj sud je bio nevin i manijak Naser Orić, koji je zarobljenom sudiji, civilu, živom iskopao oči, a  trudnoj Srpskinji nožem izvadio bebu iz utrobe.

Spomenuta trojica etnofiletista i crnogorskih nacionalista izdali su zavet mitropolita Amfilohija, koji je u više navrata učestvovao u političkim događajima u Srbiji. Vreme je da se eparhije SPC oslobode nasleđa komunizma, crnogorskog šovinizma i etnofiletizma. Srveni kmeri treba sami da izađu iz organizacije kojoj ne priopadaju i pređu u DPS ili sektu raspopa Miraša Dedeića. Ako je sve ovo što se dogodilo donelo neku korist za sve, to je da danas znamo da između ne postoji: neko može ili poštovati prava drugih i njihovu istoriju ili biti sledbenik komunizma, fašizma i Đukanovićevog crnogorskog nacionalizma.   

Posted by Чедомир Антић
Categories: Ставови, Текстови и анализе