Чедомир Антић: Јеремић

понедељак, 12 децембра, 2016 у 3:05PM

 

  Код свих ауторитарних типова модел је увек јако сличан. Нема противника до личних и само су ови истовремено и непријатељи државе. Када је започео прогон његових присталица Бухарин је још увек био део вођства совјетског режима, a када су га после више дана мучења његових присталица споменули из тужилаштва, новине почеле да третирају као народног непријатеља стари бољшевик се тада на брзину вратио са планинарења по Памиру, а Стаљинова власт га је уверавала да је напад на њега био грешка. Убрзо затим, када већ нико није смео да му се јави на улици, и када је третиран као још неухапшени али доказани страни агент, Бухарин се нашао у Баљшој театру а моћни се својетски диктатор одвојио од пратње и пришао њему и његовој супрузи да их љубазно поздрави. Ускоро је ухапшен…

  Нас Срба нема много. Премало нас је да дамо једну солидну владу. Недовољно да би један популарни премијер скромних достигнућа, сваких годину дана оправдавао своју власт организујући прескупе изборе. Нема нас баш толико да би влада сваке седмице измишљала или подгревала други криминални случај који дисквалификује српски народ у Црној Гори или неког политичара у служби наших грађана. Председник владе Србије је до сада решио и тајкунско питање – па их ево свих на слободи и у послу; случај Ћурувија – али ту опет две године нема пресуде; случај кафића „Панда“ где је наговестио да су групу младића уoчи НАТО бомбародвања убили припадници Милошевићевог режима – али још увек ништа није доказано… Сада наводно независна адвокатица родитеља убијених војника на објекту „Караш“ тражи да Јеремић буде саслушан по питању овог убиства, а већ данима по режимским телевизијама и новинама оптужују Јеремића да је желео да заташка тај случај или чак био саучесник извршиоца злочина. Претходно су га нападали као каријеристу, пре тога као расипника… Све зато што постоји могућност да се кандидује на изборима. Лично је Вучић изјавио како је „некима“ Србија резервна позиција, када нису успели да буду изабрани на другу, међунарну дужност… На кога ли је мислио? За премијера Србије, који мисли да је најбољи вођа у нашој историји, алтернатива не долази у обзир јер је увек била проблем. Када је оно после сукоба са Шешељем уцењивао Николића око преласка у настајући СНС, најавио је одлазак из политике. Питали су га шта ће да ради па је говорио о физичком раду, ношењу кутија, помагању „брату у фирми“… Испоставило се да брат нема фирму, тако да тешко нама ако Вучић изађе из политике – добићемо још једног незапосленог. О Николићу и да не говоримо. Тај не памти да се бавио својим занимањем, а не памти вероватно ни шта му је занимање, баш као ни смер на недавно завршеном факултету… Срећом па је пред пензију, као и да је више од пола радног века провео као посланик, потпредседник владе и председник републике…

  Уместо да саслушају шта говори опозиција, наши властодршци са њом ратују. Јеремића су у последњем часу подржали у његовом настојању да поново афирмише Србију. Половину трајања кампање за генералног секретара УН био је без подршке своје земље, а завршио је као другопласирани. Исто је било са буџетом када је требало да преузме дужност председавајућег Генералне скупштине УН. Сада се Вучићеви министри такмиче у чуђењу и тврде да они немају везе са захтевом адвокатице која је била изабрана у парламент на њиховој листи – свакако не зато што су демохршани популарни међу Србима. За то време режимске новине представљају Јеремића као умешаног у језиво убиство. Нова идеја је сасвим оригинална. Гардисте нису убили криминалци повезани са војском, ни (како је неким бабама овде било милo) „обезбеђење Ратка Младића“ кога су девтнаестогодшњи војници наводно препознали (много раније, са свега десет година су посебно пратили деловање српског генерала и шкргутали зубима заклињући се да ће га ухватити и предати брату по ЕУ чика Бакиру Изетбеговићу). Сада је за све крив НАТО. Србија је уз Египат једина држава чије вођство беспоговорно слуша Вашингтон али и води бесомучну јавну кампању против САД. Убиство су према тим конструкцијама, наводно уз дозволу („издајничких“) Тадића и Коштунице, извршили НАТО-ви командоси. Покушавали су да отму Младића али су налетели на за њих непремостиву опасност, стражаре на одслужењу војног рока…

  Тако је то код нас. Док се Вучић окружује одраслом децом са улице, дислексичним полтронима, бившим цепачима биоскопских улазница, онима који мешају саламу и председника Италије, сексистичкм кандидатима за министре и светитеље, лажним докторима и момцима из оближње кладионице… Смета му потенцијални конкурент па макар он подигао углед земље и нанео највећи удар Хашком трибуналу (чувеним панелом на УН – где хашке судије нису смеле да се појаве). За кога Викиликс тврди да је зауставио пуно признање независности Косова, који је своју бабу, Бошњакињу довео у Београд да прими велико израелско признање „Праведник међу народима“, које је њен отац заслужио у далекој Бихаћкој крајини…

Браво Вучићу…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар