Čedomir Antić: Još jedan napad na Hrvate

четвртак, 19 августа, 2021 у 2:01PM

Početkom avgusta mediji u Hrvatskoj i Srbiji objavili su vest o napadu na građane Republike Hrvatske koji je izvršen u Subotici. Napadač ni napadnuti nisu identifikovani. Policija je objavila saopštenje tek nakon što je izjavu dao predsednik Hrvatskog državnog sabora. Hrvatski i deo srpskih medija tvrdili su da je reč o nacionalno motivisanom napadu, a policija je navela kako je verbalni obračun uz koškanje usledio sukobu oko mesta za parkiranje automobila. Našao sam i da je osoba koja je bila žrtva ovog nemilog događaja nastupala u emisiji srpskog sudija TV N1, ali niti sam uspeo da pronađem emisiju niti njeno (njegovo) ime. 

Ono što oko ovog incidenta – u kome očigledno, saglasne su obe strane, nije bilo fizičkog napada sa posledicama ni istinskih oštećenih – smatram posebno zanimljivim, jeste reakcija. Hrvatska država je delovala jedinstveno,  brutalno i do krajnjih granica. Njeni mediji, politički i drugi eksponenti u Srbiji i predstavnici države zauzeli su nepopustljiv i izričit stav. Drugi čovek Republike Hrvatske, Gordan Jandroković, je odmah po napadu izjavio kako je on ispirisan rečima predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Za njim su se poveli i drugi akteri i mediji. Od posebnog značaja je izjava izvesnog Darka Baštovanovića, koji u okviru Hrvatskog nacionalnog vijeća u Srbiji prati stanje ljudskih prava ovdašnjih Hrvata, po kome je reč o još jednom u nizu takvih incidenata.

Ipak, analiza izveštaja o Srbiji i stanju ljuduskih prava u njoj, poteklih od nekoliko međunarodnih organizacija, od kojih su neke bliske EU i NATO-u, pokazuje da tokom protekle 2020.-2021. godine nije bilo etnički motivisanih napada na Hrvate u Srbiji. Ako potražite Darka Baštovanovića na najvećem interent pretraživaču, dobićete relativno malo informacija, a jedini incident o kome se izjasnio je upravo ovaj o kome pišemo. U jednom od prethodnih izveštaja o političkim pravima srpskog naroda u regionu, poredili smo status Srba u Hrvatskoj i Hrvata u Srbiji, upravo zato što takvo poređenje neprekidno nameće hrvatski nacionalizam.  Citirali smo Tomislava Žigmanova, jednog od vođa Hrvata u Srbiji, koji je tada govorio o nekakvom godinama starom incidentu iz 2017. godine. Ni tu nije bilo povreda, i tada je policija imala drugačija saznanja od Žigmanova. Tih godina u Hrvatskoj je godišnje bilo 300 incidenata  čije su žrtve – ponekad i smrtne – bili Srbi.

Uopšte, kao da je sve u vezi sa političkim pravima hrvatskog naroda u Srbiji laž. Siguran sam da i Hrvati imaju problema, kao uostalom i svi drugi u etnički mešovitim sredinama u oblastima kakva je Balkan. Ne sumnjam u njihove žrtve, posebno za vreme rata. Ipak, ružno je biti politički prisutan samo radi ravnoteže u svojoj i destabilizacije u tuđoj domovini. Prva neistina je navodni organizovani, državni progon Hrvata u Vojvodini. Za vreme rata na 1.000 stanovnika, Hrvati su u Srbiji bili ubijani koliko i građani Beograda. Šešelj je zbog toga robijao u Hagu. Za „Oluju“, kada je ubijeno 1.857 Srba,  u Hagu nije osuđen niko, a u Hrvatskoj su presuđeni jedan Srbin i jedan Albanac!  Drugo pitanje je navodno smanjenje broja Hrvata u Srbiji kao posledica progona. Hrvata je 1991. bilo 18,262 ili 24,41% više nego 2011. godine. Eto, sa Mađarima nismo ratovali a njih je posle tog razdoblja skoro 90,000 manje. Ali, hajde da kažemo da je Srbija problematična država, evo u Sloveniji je Srba 1991. bilo 47.401, a 2002. svega 38.964. Progon je kada jednog naroda ima pola miliona a onda padne na 180.000 – ali „to su Srbi u Hrvatskoj, sami krivi za svoju nesreću“. Čudno je i to „bežanje“ u bogatiju ili „dobrovoljni prelazak“ u siromašmiju zemlju.  Hrvatske vođe u Vojvodini se žale da nemaju predstavnike u Narodnoj skuštini Srbije. Srbija je donela zakon po kome manjine imaju povlašćeni, sniženi prag za ulazak u pralament. Žigmanov i prijatelji međutim znaju da ne bi prešli ni takav cenzus – kao ni Crnogorska partija – pa u skupštinu ulaze preko raznih koalicija. Najsigurnije je hrvatskoj stranci bilo da ulazi u parlament sa Demokratskom strankom. Iz te poslaničke grupe bilo je moguće optuživati Srbiju i grditi Srbe.  Tako je 2016. ušao u Žigmanov, ali je mu je od pre nekog vremena milije da sarađuje sa vojvođanskim separatistom i učesnikom sasvim dobrosusedske emisije HTV-a pod nazovom „Srijem Hrvatskoj“, Nenadom Nešom Čankom i njegovim LSD-om. Dodajmo tu da u Srbiji postoje izlivi kroatofilije – pa je tako grupa građana prošle godine opsedala hrvatsku ambasadu kako bi uputila pomoć posle zemljotresa i potom plakala od dirnutosti zajedno sa ambasadorom Hidajetom Biščevićem. Biščeviću ovaj izliv „prijateljstva“ naravno nije smetao kada je nedugo potom protestovao zato što Srbija omogućava Bunjevcima nacionalna prava. Jer „Bunjevci su deo Hrvatske nacije“ – dodao bih, baš kao što su Srbi Muhamedanci, Srbi Katolici, Šokci i Čokalije deo srpske.            

Posle svega, možda je sazreo trenutak da konačno uvedemo reciprocitet prema Republici Hrvatskoj. Takođe, krajnji je čas da Žigmanov i Baštovanović budu nazočni na parastosima srpskim žrtvama svakog 4. avgusta. Od njih se traži samo ljudsko saosećanje, a ne da slave stradanje svog naroda – kao što od srpskih predstavnika traži Hrvatska.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар