Чедомир Антић: Кампања и смрт

понедељак, 22 јануара, 2018 у 6:01PM

Смрт Оливера Ивановића тежак је и болан ударац не само за Србе са Косова и Метохије већ и за цело Српство. То није било само убиство једног грађанина, породичног човека са децом. Није реч само о погибији прогоњеног који је невин робијао у албанском затвору. Чак није реч ни о симболичној смрти српске Северне Митровице, коју је бранио годинама на мосту, а данас његову смрт истражује тужилац из Приштине и о развоју истраге нас извештава званичник коме је српски вероватно тек трећи језик. Смрт Оливера Ивановића је доказ да можемо живети у много различитих држава (насталих тако што су нам одузели међународно признату домовину која нам је била добра а другима боља него нама), али ће наша судбина увек бити иста.

Када је Ивановић осуђен за убиство за које су и његови тужиоци знали да га није починио, другосрбијанске вране су по Београду слегале раменима и говориле да је осуђен због веза са државном безбедношћу и да је реч о поруци и уцени од стране албанских власти. На питање да ли су се за то борили тврдећи да је све боље од „дивље и тиранске Србије“, опет су равнодушно направили ранији покрет раменима… Ивановић је међутим доживео ту нашу јединствену српску судбину: прво су га Албанци и странци осудили иако је од 2004. био протагониста споразума и помирења. Зар није тако осуђен и Славко Докмановић, предратни градоначелник Вуковара, члан СДП-а Хрватске, који је за време рата стао уз свој народ, а после рата све учинио да се Сремско-барањска област „реинтегрише“. Захвалили су му суђењем пред Хашким трибуналом и дугогодишњим заточењем на које није стигао да буде осуђен. Докмановић је на крају извршио самоубиство. Ивановић је убијен.

Ивановић је убијен након што се некако докопао слободе а његова странка изгубила изборе. Поштене изборе уочи којих је директор канцеларије за КиМ Марко Ђурић учланио у чланство СНС-а пунолетно становништво читавих општина отете покрајине. У обрачуну са Ивановићем режим је ишао далеко, режимски парадржавни медији оптуживали су га као издајника и криминалца, а нападе на њега, укључујући и паљење аутомобила, представљали су као лажирану самопромоцију. За разлику од Милошевића, Вучић је у потпуности посвећен медијима и интересима своје странке. Зато је одмах после погибије Ивановић постао прва вест свих медија. Вучић је био љут на непријатеље српског народа, његови послушници из првог ешалона су бљували ватру на опозицију, министар који је познавао Ивановића отишао је у студио РТС-а и тамо се расплакао, моћни и самостални Марко Ђурић је пре почетних резултата истраге прекинуо преговоре са косовским властима у Бриселу…

Верујем да никада нећемо сазнати истину о убиству Оливера Ивановића. Мржња је безмерна и недокучива, њене изворе и токове не могу да спознају обични људи. Рекао бих да претпоставке које су почели да шире људи Вучићевог режима и његови шешељолики трабанти нису баш логичне. Запад подржава Вучића, чињеница да су провладини приватни медији углавном антизападни и да шире хистерију о некаквој опсади Србије и лошим намерама САД и ЕУ према нашем председнику и спаситељу, лицемерни су и чудни. Зашто би, након два Бриселска споразума и прихватања свега онога што су ДС-ови политичари раније испреговарали а Цветковићева влада није смела да прихвати, Запад подривао Вучића? Најавио је да ће ове године потписати међудржавни споразум са Косовом и јасно је да ако то учини Србија не може било шта више да учини на признању државности „Репубљик Косова“. Зашто би га убили Албанци? Да, како тврде у српском режиму, поделе Србе? Како би их поделили када већ сви верују Вучићу и стоје уз Српску листу?

Притом се Вучић понаша као кривац. Јавно је ожалио политичког противника на кога су годинама истресали тоне смећа. Брецао се на странце, оптуживао Албанце, гадио се на опозицију. Одмах је одобрена сахрана у алеји заслужних грађана у Београду. Председник је отрчао у Северну Митровицу и режимски медији су сместа престали да жале убијеног и почели да хвале живог јунака који је отишао на страшно место. Не спомињу да је за то тражио дозволу коју му је Харадинајева влада и дала.

Када се пре неколико година показало да постоје дубоки проблеми у МУП-у Србије, Вучић је на једној конференцији за медије посмењивао колегијум начелника, оставио директора за смену „другом приликом“, а онда се развикао на новинаре и као чести, храбар и помало несмотрен човек намрштено рекао како се никога не плаши и како ће он да изговори име страшног криминалца који држи сав криминал у Србији. Реко је име некаквог Драгослава Космајца. После су истог јурили, хапсили, судили, медији су само о њему писали… Коначно је и ослобођен, а МУП није реформисан. Сада је тај нови, а неопходни, врховни негативац, кога је прозвао намрштени Вучић, Кадри Весељи. Без доказа, на основу ко зна чега, Вучић је прозвао особу која води парламент у коме седе посланици Српске листе и за чију су владу гласали. И опет се сви баве Кадријем Весељијем и наравно хвале Вучићеву храброст…

Цезар је рекао „коцка је бачена“. Била је то порука историји и судбини. Вучић је бољи политичар, он „баци коску“ медијима, јавности и бирачима.

Posted by
Categories: Актуелно, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар