Чедомир Антић: Кандидат опозиције
понедељак, 4 фебруара, 2019 у 11:36AM
Понекад помислим да неке од вођа наше опозиције немају ништа друго осим великих амбиција. Онда се досетим оних супериорних тактика којима је наша јавност била сведок током протеклих деценија. Хиперинтелигентних политичких бравура које су – од аноимуса (понекад без занимања), а још чешће лишених зачајнијег образовања – стварале председнике, министре и вође. Какви су били, тако смо и ми, сви заједно, као народ, прошли.
Из Савеза за Србију, једине истинске српске опозиције, бастиона наше демократије и темеља милионског протеста који траје широм Србије и представља први велики изазов Вучићевом режиму, добијамо два погрешна сигнала. Реч је о разногласју и очигледној политичкој непромишљености. Ја се противим Вучићевом режиму зато што руши демократске принципе и установе на којима почива народна слобода. Не смета ми што у СЗС постоји више различитих политичких струја и замисли. Смета ми што не постоје установе које би омогућиле демократски процес и последично бољи избор. Такође, противим се маниру умереног опозиционарства. Владајући режим у Србији је такав да није могуће бити одмерено или условно против њега.
Када неко, са ипак значајним политичким искуством, за предводника опозиције и кандидата за највишу дужност предложи личности какве су Борко Стефановић, Мариника Тепић или Марко Ђуришић, тешко ми је да се не насмејем. Мој однос према политици, личностима и раду ово троје потпуно је небитан. Питам се, да ли је могуће да људи који су у политици створили имена, каријере и све што имају, могу да начине такву грешку. Колико ће бити потребно рада, времена и новца да нека од ове три особе стекне препознатљивост код више од 50% бирача у Србији ?! Јасно је да против Вучићевог режима треба истаћи особу која је позната на националном нивоу. Било би добро, али није обавезно, да она има и организовану странку. Досадашње искуство, које није без значаја говори да заједнички кандидат против недемократског режима не може бити припадник било које левичарске организације. Ми треба да мотивишемо национални сентимент и уверење грађана да од режима бране државу. Говоримо о фотороботу канидата који може да угрози ауторитарни режим у Србији. Сећамо се таквих политичара из деведесетих година – Панић, Аврамовић и Коштуница.
Пошто предлагачи споменутих кандидата знају све наведено, остаје ми да помислим како су мотиви следећи: рецимо, неки од вођа СЗС би волео да у наредном раздобљу ојача сопствене позиције или странку, па би му годило да будуће сараднике позиционира у опозиционом савезу који је већ обогатио разним корисним али премалим невладиним организацијама, непозантим партијама, (не)радничким синдикатима итд. Уместо да сви своје, ионако, мале могућности ујединимо у корист великог циља и у нади да ћемо бити у стању да разумемо и артикулишемо велико и недвосмислено незадовољство народа, међу нама има и оних који би да ту силу каналишу како би надокнадили сопствени недостатак. Промене, веле, могу и касније. Слушао сам такве аргументе од вођа СПО и ДСС 1996. и 1997. године. Уверен сам да су допринели продужењу Милошевићеве власти. Трећи предлог кандидата/лица опозиције стигао је од творца последње и непревазиђене идеологије тешко оболеле Демократске странке – кенизма. Чудно је деловало: функционер ДС, који се налази у СЗС, предлаже потпредседника малене СДС Бориса Тадића, која је остала изван савеза, за прву личност опозиције. Без обзира на вероватно исправно држање Марка Ђуришића и његову сада већ дугу посланичку каријеру, уверен сам да мање од 10% грађана Србије зна ко је он. Али, може ли Кена да изађе из своје традиционалне улоге? Постигао је циљ – диверзију. Показао је како се може бити несебичан – предложити кандидата изван коалиције, из странке која је у таквом стању да би јој тек избор Ђуришића за председника републике подигао рејтинг на 10% народне подршке. „Ако треба узалуд да гинемо…“ – можда размишља Радослав Милојичић Кена – „Зашто би неко од тога имао корист.“ Љутили су се, пишу новине, касније на њега због тог предлога, али питам се да ли су на замерке уопште имали право?
Нама данас треба нова, другачија и боља опозиција него што смо је имали пре двадесет година. Околности више нису такве да се на неку подршку може рачунати у сваком случају. Грађани живе у другачијим приликама и траже нови квалитет. Зар није логично да вође Савеза за Србију прво наруче велико и објективно истраживање. При том, истраживање мора бити беспрекорно методолошки конципирано и доследно спроведено на терену. Да видимо шта народ мисли о томе какав му кандидат треба. Када коначно идентификују круг најбољих кандидата можемо да организујемо грађанске изборе, баш као што у Сједињеним Државама партије бирају своје председничке кандидате. Али, опет да подвучем, све то треба чинити у доброј намери и у макар пристојној вери у демократију – без кварења врхунских компјутера, смицалица, рачунања на то да је све ово само први од десет корака ка смени режима који пак идеално подразумева и неку личну чар.
Нама данас треба демократска легитимација и пуна афирмација, а не кабинетско одлучивање консензусом у атмосфери старих идеја, свршених чинова и спинова. Када сам написао да нам је потребна нова опозиција, нисам мислио на нове људе. Нови људи су, наравно, добродошли али њих треба стварати деценијама, млади нису искусни, старији, ако се нису сами запрљали или их није компромитовала медијска машина режима, свакако су се брукали својом досадашњом пасивношћу. Мислим зато на нове моделе и, изнад свега, оданост демократији, програму. Ако ништа нису научили за ових шест година опозиције, могу да се обрате властима у Шапцу где су грађани сведоци новог узлета демократије у овом граду који новим праксама подстичу управо припадници коалиције која мање-више одговара Савезу за Србију. Могу да питају и Вука Јеремића, који већ другу годину од нуле гради једну нову реформску и демократску странку.
Најгоре је наравно, бити пасиван, и не радити ништа. Међутим, готово је подједнако лоше гледати у решења од пре двадесет или тридесет година као у најбоља и универзална. За опште интересе је, коначно, кобно то раздвајање личног успеха у политици од политичког успеха коалиције којој припадамо.
Posted by Чедомир Антић
Categories: 2/5.000.000