Чедомир Антић: Коприва и копривица

понедељак, 22 јануара, 2018 у 5:41PM

Има ли расправе са луменом какав је проф. др Часлав Копривица?

Нема.

Из мрзовољне реакције овог филозофског патријарха, старијег од себе самог и важнијег од сваке теме којом би се могао бавити, јасно је да је овом аутоугледнику мучна и непријатна сама дебата у медијима. Он је ту само да нечему омогући легитимитет, да се осмехне неприметно, промени однос међу Великим силама и омогући Кјото протокол. Писао је само да би поштоваоцима доказао да је жив и, природно, забринут. Нема расправе са особама каква сам ја. Да бих заслужио пажњу већу од кесе на друму, требало би прво да се образујем, пошто моје знање и звање нису довољни. Мој велеуважени и вечито млађани асистент-вундеркинд проф. др Ковић је сасвим лепо показао да сам ја најобичнија незналица кад је реч о познавању историје, али то је како је споменуо вероватно последица чињенице да нисам читао књиге професора Копривице док сам био студент. Kao студент историје требало је да читам књиге о филозофији професора Копривице који je, према званичној биографији, прву од тих „дебелих књига“ (како рече учени проф. др Ковић) објавио шест година пошто сам дипломирао, а две године пошто смо (готово истовремено) магистрирали мој млађани асистент Ковић и ја (само што је он имао година колико ја када сам докторирао)… Да сам читао тада још необјављена дела академика „ту би“ Копривице, знао бих све оно о Великој источној кризи и Анексији Босне и Херцеговине што ме асистент приправник Ковић није научио, а за шта ме је његов ментор оценио највишом оценом.

Али, пустимо сад то… Професор Копривица ми је у својој реакцији у потпуности подсекао крила. Проф. др Ковић ме је подучавао историји посредством филозофије, а проф. др Копривица нашао је за сходно да ме подучи правопису. Писао сам о покрету „за европску Државну заједницу Србија и Црна Гора“. Професор је исправно указао да се покрет другачије звао, а пошто из онога што сам написао не излази да сам мислио на званичан назив, професор указује да сам и неписмен. Проф. др Копривица свакако зна да Политика има лекторе и сада би им отимао хлеб само да би закључио како сам немаран и необразован, због чега не заслужујуем да учествујем у било каквој дебати. Професор не мора знати да велико слово другачије употребљавамо кад је реч о државама сложених назива које више не постоје. То заиста није важно за тему.

Надам се да уважени професор тако својим замислима не прилагођава изворне филозофске текстове када их тумачи. Покрет коме је припадао проф. др Копривица имао је суштину која се разиковала од назива. У то време (2005-2006) ДСС је био проевропска странка и одатле није чудо зашто је у већини описа овог покрета стајало да ће државна заједница бити „европска“. Зато су и инсистирали на сарадњи са Хашким трибуналом. Зато је на челу покрета био Љубомир Тадић, један од оснивача ДС-а. Покрет није бранио „државу“ Србије и Црне Горе, већ један ентитет који није био ни држава ни заједница. Та мртва творевина није могла еволутивно и на демократски начин да постане истинска држава. Једина последица свега што су уважени чланови покрета радили била је трошење снага српског народа у Црној Гори и ненамерна помоћ Ђукановићу да га додатно обесправи.

Проф. др Копривица говори о томе како је сачувао аутономију мишљења… Одлично, ја можда не разумем концепт, али зашто он мени не дозволи исто право и луксуз? Посветио сам свој политички рад правима српског народа и његовом уједињењу. Пут никада није идеалан, као што се и политички невини проф. др Копривица и на свом примеру вероватно уверио. Не боли ме када тврди да ме није брига за Србе у Црној Гори или када Ковић наведе како бих после Косова „издао“ и Српску. Важно је да те тврдње нису тачне. Мада, мало жига сазнање о јавном значају оних који такве тезе износе.

Опет бих указао на одговорност. Читава кампања за „државу Србије и Црне Горе“ била је тада заснована на идеји да су Срби и Црногорци (говорим о том времену а не о прошлости) једна нација. Где су после дванаест година странке које су се за такав концепт залагале у Црној Гори? Или су пропале или су прихватиле Ђукановићев национални концепт. Како се финансирао покрет коме је, са свим резервама, ипак припадао проф. др Часлав Копринвица? Коначно, ако је већ референдум проблематичан, зашто онда нико, а нарочито покрет, није поднео коначну жалбу на његов процес и исход највишим судским установама Црне Горе? Где је данас покрет? Какав им је план? Како бране наш прогоњени народ и како ће у наредним деценијама покушати поновно уједињење?

Ах, да… Уважени су се згадили над незнањем долепотписане масончине и британског шпијуна…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар