Чедомир Антић: Корона, пошаст или почаст

понедељак, 13 априла, 2020 у 8:54AM

У сваком злу има и неког добра. Тако каже наш народ, а ја често помишљам колико има несрећа из којих ни најмаштовитији бајкописац, ни неки балкански политичар, не би могао да извуче не само нешто добро, него ни ништа корисно. Коронавирус показао је границе могућности савременог друштва, указао је и на лимите моћи за коју су многи мислили да је безгранична. Наравно, још су стари Латини приметили да је „највећа власт – власт над собом“. Ова власт наизглед нити је корисна, нити је другима видљива и њена корист најчешће није тренутна ни непосредна.

Баш као и у Другом светском рату, стварна и умишљена опасност довеле су до раста популарности ауторитарних режима. Многи грађани приметили су да је боље када не знају ништа и не одлучују о за њих компликованим проблемима. Државе без развијених здравствених система, оне које не желе државу благостања, већ се диче нехуманошћу према „лењима“и „несрећнима“ – показале су неспособност да се суоче са овим изазовом који је далеко више од здравственог, пошто на удару су и велике привреде и стабилне старе демократије. Епидемија је показала да концепт глобализације, који спроводе САД и савезници, није успео и да су националне државе и њихове границе итекако присутне, чак и тамо где су формално и стварно до краја релативизоване.

Црна Гора и Србија пропатиле су због коронавируса. Најгоре је било због природе њихових власти. У Србији су се епидемији прво подсмевали: председник је са одобравањем слушао како је то смешан вирус и како је одлично што сада у Милану има попуста, онда му је од епидемије важнији био „његов“ пројекат аутопута, коначно препоручивао је ракију као лек. У јавности се споре око тога да ли је власт сакрила првог зараженог како би расписали изборе и сакупили потписе. Онда се у једном дану све променило и Вучић је постао супермен који се даноноћно бори против вируса. Он набавља респираторе, он држи конференције за новинаре, он путује по Србији, одлази у иностранство и враћа се (без законом прописаног карантина!). Син се овом живом светитељу и великомученику напослетку разболео, дан након што је председница владе махала пред камерама фотографијом председникове деце. Тужни отац се наравно разгоропадио на медије када су га питали зашто не иде у самоизолацију, као и сви други чији су се укућани разболели.

Обећано нам је: и после епидемије бићемо привреда са највећим растом у Европи! Јер, ко други је могао да набави хиљаде респиратора, по које је широм света ишао лично председник? И док траје кампања режимских медија (за које не важе ни мере забране окупљања за време кризе ни забрана ширења панике), у Србији хапсе новинаре. У карантин на „Сајму“ затварају оба родитеља малолетног детета, само зато што је отац потпредседник парламентарне опозиционе странке. Због наводног кршења самоизолације затварају старе противнике режима. Власт обећава стотину евра по пунолетном становнику, а рестрикције и умањења већ су почела. У најбољој од свих европских држава ја никада нисам гледао моју зараду. Ја бих зарадио довољно за своју породицу и да живим у Сомалији. Међутим, мало ме погађа то Вучићево патолошко хвалисање будући да сам за моју плату доцента пре осам година могао да купим више него за моју данашњу плату ванредног професора.

Србија није најгора, али је као једну од држава која је најлошије реаговала  на ову кризу наводе поједини страни медији. Кукање и забране нису решење и то су доказале Аустрија и Немачка. Ипак, оваква политика се исплати. Према најновијим истраживањима: СНС подржава 61%, а СПС 10% грађана. Од времена јединствене Народне радикалне странке Николе Пашића из осамдесетих година 19. века (а тада су Срби већином били неписмени) нити једна странка није имала оволику подршку. За сада.

 А у другој нашој земљи још горе. Мило Ђукановић почео је да обилази Црну Гору, трагом свог млађег колеге и ученика, тек након што се проширила вест да је и сâм заражен. Пошто није у стању да хапси београдске новинаре, ухапшен је младић који је вест са српских режимских жутица-таблоида поделио преко неке друштвене мреже. Сада и Ђукановић обилази општине. У Црној Гори је и даље сразмерно далеко више заражених него у Србији. Власт не жели да прими помоћ од пријатеља. Новине пишу да је НАТО слабо помогао. У складу са новом цивилизацијом, којој се приклонио, те демократским вредностима на којима стоји, лежи и њима врши личну хигијену, Ђукановић се захвалио само Турској Републици. Док власт приводи свештенике, потврђена је казна затвора Милану Кнежевићу и глоба од 500 евра његовој мајци. Питам се: има ли границе зла за особе каква је Мило Ђукановић?      

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Чедомир Антић: Корона, пошаст или почаст" Оставите коментар
Дарко Самарџић
13. априла 2020. at 13:14

Смехотресна олимпијада се наставља, а ја лично, не видим светло на крају тунела. Комунистичка власт је изградила овај политички кадар на сцени, ова власт гради друштво и појединце на исти начин, стварно сам песимиста када је реч о смени. Мишљења сам да данас морамо почети генерације да васпитамо како желимо друштво за 50год да изгледа – на основу овога што видим, тужно ће то друштво бити.

Оставите коментар