Чедомир Антић: Косовска финта

среда, септембар 12th, 2018 у 3:56PM

Понекад се питам, да ли је председник Републике Србије Александар Вучић, политичар или кувар. Он је пасионирани јавни човек. Страствени политикант, чију посвећеност безобличном и нејасном политичком раду у Србији током протекле три деценије не оспоравају ни његови најзагриженији а ограничени противници. Посматрајући његово деловање (јер о делу за сада нема говора) моју пажњу је по правилу заокупљала та тајанствена сила која га покреће и чији су извори полумитски. Наш човек би рекао како је посао политичара лукративан. Бајковита оговарања спомињу како су извесна браћа у Бечу пре неког времена прославила прву милијарду евра. Али ја некако верујем да то није истина. Моћ је такође велики изазов и искушење слабих душа, а такве листом насељавају људе на овом свету. Ипак, било је и других похлепника, самозаљубљених частољуба, па нико, никада није показао тако инферналну енергију уложену у конструкцију ничега и деструкцији свега што би му могло стајати на путу.

Док је био премијер, председник Вучић није се много бавио Косовом и Метохијом. Испред себе је гурао мале од палубе – Јул-агу Вулина и фра Марка Ђурића. Они су тамо направили чудо – у смислу да се сви још увек чудимо. Српски народ на Косову је после деценија прогонаа малиган је био прогон од стране наших партија које су им корумпирале вођства а њих слуђивалеодмах разумео све народне пословице и питалице: „одакле ветар дува“, шта ради једна рука другој и коначно „где зека пије воду?“. По први пут од рата један је српски вођа са Косова и Метохије, који каква случајност није подржавао Вучића, прво утамничен у албанском казамату, а када је пуштен сместа је пао као жртва атентата. Владајући СНС и његова „Српска листа“ нападали су убијеног Оливера Ивановића, а преко себи оданих жутих новина и розе телевизија на њега су излили целокупну канализацију омањег града. По први пут у историји један политичар демократске Србије молио је КФОР да пусте српску полицију да научи памети тадашњу већину међу Србима у Косовској Митровици. Генерала Милана Недића савремена Србија не жели да рехабилитује, а ето и тај је квислинг избегавао да тако говори о својим сународницама који су се определили за комунисте или четнике.

Са страшћу кувара неког отменог француског ресторана, који не ради само за новац, већ и за славу, Александар Вучић не познаје временску димензију. Ми у Лесковцу сваке године пробијемо рекорд у величини спречене пљескавице. Али, шта је припрема пљескавица од 66 кг и 100 гр (справљена у Лесковцу пре десетак дана) у односу на динстање једног народа које Вучић и његова партија спроводе већ ево годину дана. Прошлог јула је новоизабрани председник почео кампању за поделу Косова и признање независности албанске републике која би остала изван граница наше земље.

У медијској тами без које је спремање политичке помије на којој би да се прославио немогуће, не чује се питање које председнику многи постављају. Наиме, да није од уласка у политику до 2017. (дакле пуних четврт века) вређао, урлао, проклињао, претио и прозивао све оне који су хтели било шта да раде око Косова, можда би овај проблем био решен и пре рата? Можда би по том обрасцу наши сународници добили више у Босни и Херцеговини, Хрватској, бољи статус у Црној Гори? Годину дана Вучић тражи нешто што не сме ни да назове правим именом: није „подела“ него је „разграничење“, споразум некакав. Циљ је добити нешто“, а све смо изгубили и то не у време када је он као министар ратовао или подржавао нови устав, или су посланици СНС гласали за резолуцију УН коју је написала ЕУ… И наравно, чак и када то постигне и пусти Косово у УН, он неће „признати“ „Репубљик Косова“. Никада. А њему треба веровати. Он никада није лагао. Бар тако каже.

Чекали смо историјски говор 9. септембра. Председник је, међутим, јуначки прекинуо преговоре. Одлучан да не дозволи да га више лажу. Сетимо се како је 2013. предао север Косова албанској држави. Судове и полицију је укључио у систем друге државе, па сада албанске специјалне јединице могу да хапсе и чланове владе Србије а камоли локалне Србе. Присетимо се оба Бриселска споразума, уласка Српске листе у Владу Косова, са Харадинајем кога Србија гони за ратне злочине. Њиховог гласања за избор председника репубљике Хашима Тачија Змије. Сада нешто штрајкују али из владе не излазе, а ухватили су их недавно на некаквом Харадинајевом пријему.

Вучићева мудрост контролисања распада добила је присталице и у региону. После бошњачке општине Петњице, основана је и албанска Тузи. Прослави су присуствовали амбасадори Албаније и Косова. А да ли су макар Црногорци на Косову и Албанији нешто добили? Нису?! Шта имају Срби у Црној Гори? Сутра ће Ђукановић позивати у помоћ, али ће српски народ том приликом, сасвим сигурно, бранити искључиво своје интересе.

Шта да очекујемо од рођених глумаца? Вучићев говор достојан Милошевићевог на Газиместану – бирократски просек на емоционалним Хималајима? Приче о привреди, љубљење беба и даривање јагањаца, док анестезира народ за нову ампутацију. Још мало нарицања, над српском судбином, али и над собом јадним кога су сви издали?

Да ли је то историјски говор капитулације и како је могуће са такве позиције добити изборе и референдум? Или је реч о зачину вегета, који вредни кувар посипа пред крај динстања? Није више важно какав је човек Вучић. Ко год жели, зна какав је, ако је уопште. Питање колико смо ми сви, грађани Србије, мали, када је он наш велики човек.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар