Чедомир Антић: Криви су политичари ?

понедељак, 26 септембра, 2016 у 5:14PM

 

Новине у Србији, БиХ и Хрватској препуне су фејсбук објава разочараних учесника рата. Неко је постао јако спреман да финансира заједничка путовања ратних ветерана који се суочавају са бесмислом своје жртве. Одједном сви о рату говоре као да су им пред нос ставили састав ученика петог разреда.

Шта се то догађа? Коме политички медијски власници Балкана шаљу те поруке? Да ли неко нормалан заиста мисли да ће народ и полиција Републике Српске напасти Сарајево, Тузлу, Зеницу и Бихаћ? Хрватски медији одзвањају бесмислицама о томе како Република Српска руши мир и подстиче рат. Звезда ХДЗ, дугодишњи министар и пропали председнички кандидат, ретко несимпатични лекар (који се политике домогао пре свега зато што је син једног хрватског национал-бољшевика коначно претвореног у националног мученика), каже како Хрватска војска „никада није била агресор“ у БиХ – већ је забога водила „активну одбрану“ па освајала положаје са којих би могла бити бомбародавана „домовина“. Још је рекао да у Хагу осуђени Хрвати нису ратни злочинци, за разлику од Срба који то у сваком сучају јесу. Истовремено, неки интелигентни твитераш из Српске или Србије поручује јавности како се неће борити за политичаре па ни његов син неће преживљавати очеву некадашњу злу судбину.

Дакле, политичари су криви. Да није било српских политичара не би 1941. српски народ доживео геноцид. Наш народ не би 1992. био обесправљен. Не би било Сијековца, Сарајева, Пофалића, Кравица, Скелана, Озрена… Само да је неки српски сеља консултован, не би било ни рата, ни војске, ни струје, ни воде, ни чиновника, ни пореза… Вероватно не би било ни странаца да нам одреде границе резервата или поставе кавезе и протворе земљу у Зоолошки врт.

Какви су то људи који мисле о себи као о стоци? Какви су да су… Политичари су, међутим, – и онда када их цркве и друге установе препознају међу дечицом иначе окорелих и корумпираних верских или идеолошких фанатика – производ воље својих народа. Чак и Броз и Милошевић били су слика и воља значајног дела наших грађана. Тврдња да ратују деца (осим можда у Африци) прилично је бесмислена и говори ружно о нашим војницима и њиховим родитељима. Уверење да је политика лоповлук, државни и национални интереси превара, а да су само добри они политичари који могу да нам дају незарађени новац, срамота су за оне који се усуде да га изрекну.

Српски народ је 1991. и 1992. био нападнут. Одбрањена је тек половина нашег народа и земаља. Нису нас победили хрватска ни бошњачка војска, већ армије САД и НАТО. Јуче је у Републици Српској народ гласао на реферндуму бранећи највећу нашу ратну победу, нешто што смо и раније имали али смо морали да бранимо – равноправност. У Босни и Херцеговини Срби имају равноправност, оно што су у СФР Југославији уживали сви народи. То је равноправост које нема више за Србе у Црној Гори, Хрватској и на Косову и Метохији. И да се зна: српски политичари, који су пре четврт века стали на чело народа, онда када пред Американце није смео нико ни из Москве и Пекинга, платили су скупу цену. Изузев Милошевића, који је предао Косово и Метохију, сви су се борили до краја, били су ружени, куђени, гоњени и на послетку заточени у хашку конзерву. Тамо су одреда сви – и Караџић и Мартић и Милошевић – постали победници и национални мартири чије ће име живети док је Србина.

Лако је данас оптуживати политичаре. Желите ли да будете део мафијашке организације? Да Вам председник мења националност, веру, идеологију само да би остао на власти, да вам у име „мира“ и „плата“ поништи прошлост, забрани језик, писмо, обесправи Вам име, а државу претвори у носач туђих авиона…? Знам земљу за Вас. Само цена се увек плати. Ево, има држава у којима Срби нису бранили равноправост. Нису били у опасности да их бацају у јаме или им силом промене веру, па су ћутали и чекали… Данас је зато у Црној Гори једна реченица довољна да народном посланику суде за рушење уставног поретка или одузму држављанство.

Србија никада није тако неуверљиво подржавала своју браћу, као што је то учинила уочи овог изнуђеног референдума у Републици Српској. Па и без референдума је свака шуша сматрала за своје људско право да призива терористички напад на демократски изабране политичаре Србије и Српске. Деценијама нас група тоталитарних типова, углавном финансираних из иностранства, засипа мржњом, па другу српску државу називају шумском творевином а њен народ зверима. Наравно, нека пише ко шта хоће. Дезертерима треба да се бави држава, ако сме. Без обзира на њих, сваки поштен човек зна шта му је чинити када му убијају сународнике.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар