Чедомир Антић: Македонизација балканизације

понедељак, март 6th, 2017 у 3:32PM

  Када су се у Македонији, без икакавог разлога – упркос томе што су уживали права која у то време у Европи није имала нити једна од националних мањина, без обзира што су били на власти… – 2001. године на устанак подигли Албанци, један од њихових вођа рекао је хрватској новинарки да је све што се дешава последица распада Југосавије. Хрватица је била збуњена. За њу је тај посао завршен 1991. године. Пре једанаест година једна сорошевска, славофона креатура из Скопља, изјавила је усред Београда да је за нестабилност на Балкану био одговоран тадашњи српски премијер Војислав Коштуница. Док су новинару Б92 (у то време острашћено критичном према ДСС-у и Коштуници) давали шећер и воду и помагали му да устане до столице са које је пао, македонствујушћи мудрац је образлагао да Коштуница (ваљада само он ?!) не дозвољава да Србија призна „Репубљик Косова“ што онда разумљиво фрустрира свеукупно албанство и последично угрожава Македонију.

   Коштуница је отишао са власти пре више од једне деценије. Македонија се, међутим, и даље налази на ивици етничког и верског рата, и најбољи начин за помирење тамошњег народа наводно је усвајање „Тиранске платформе“. Шовинистичког сновиђења који су странке што не представљају ни 25% становништва Македоније сковале у Тирани, посредовањем Едија Раме и Хашима Тачија. Према једној од тачака овог опскурног документа који до сада није био доступан јавности у изворној верзији, будућа влада имала је да означи власти Краљевине Србије, југословенске монархије и републике као одговорне за наводни геноцид над македонским Албанцима. Био би то био први геноцид у историји после кога је народ, који је наводно био жртва, постао знатно бројнији него раније, па се још за време тог деценијског злочина искорењавани свет досељавао на место злочина уместо да са њега бежи.

  Како то да током два прва месеца 2017, у време када је влада Србије лишена озбиљне националистичке опозиције и спремна на све уступке, у Сарајеву имамо противуставну и незакониту ревизију тужбе за геноцид против Србије, а у Македонији нови покушај да дубока политичка и национална криза буде замењена конструкцијом српске мањине и Србије као интегришућег фактора и универзалног зла које као да су креирали болесни умови аутори Вечитог Јеврејина или Протокола сионских мудраца ? Одакле било коме поверење у Ђукановићева трабуњања о завери скованој у Србији и Русији (јер није ово Босна или Македонија да је угрожава једна државица типа Србије), да у Црној Гори буде оборен поредак заснован на Уставу на чијем је непоштовању он изградио краијеру?

   Разуме се свуда је крива Србија. Закаснели национализми формирали су се у односу на Србију и српство. Доживели су касни и лажни успон у време када су САД и ЕУ господарили светом. Уместо рата који су прижељкивали са Русијом играли су ратни флипер на Балкану. Годинама већ та политика је на леру, сада постоји мала могућност да буде промењена и разумљиво код локалних шовиниста присутна је нервоза.

   Србија је током деведесетих година била изложена рату и санкцијама. Упркос неправдама, тиранском Милошевићевом режиму, милиону прогнаника, санкцијама које Европа није видела у Модерно доба, националним поразима, бомбародвању, издаји… У Србији је политичар типа Шешеља на власти био свега три године и то као „млађи партнер“. Има ли на Косову албанског политичара који није као Шешељ? Постоји ли игде другде у Европи социјалиста или социјалемократа типа Ђукановића или Заева који вређа целокупну једну нацију? Милошевић је умро у затвору, а никада није рекао ни део онога што ови говоре деценијама после рата.

   Време је за промене. Србија треба да уведе реципроцитет. Нема добрих односа док не буду испуњене одредбе устава и међународни уговори. Какав Изетбеговић? Каква Колинда Грабар? Какав Заев? Изворни Дејтонски споразум, испуњење Ердутског споразума, обнова аутономних котара, равноправост српског народа и идентитетски закони у Црној Гори, поништење једнострано проглашене косовске независности или историјски споразум и подела покрајине, у Македонији пуна права за Србе и слобода вероисповести… Све друго је акт непријатељства.

   Од када је ратни злочинац Хашим Тачи Змија јавно позвао Албанце у Македонији „да узму своју судбину у своје руке“ што историјски гледано може значити само побуну, извесно је да исхода може бити два. Србија може остати без Косова, Метохије и Прешева, Македонци без Скопља, Црна Гора без Подгорице и Улциња, Грчка без Епира… Други исход могућ је само под условом да уредимо наше односе. Уколико тамо не дође до макар и закаснелог процеса денацификације, демократизације и космополитизације и то на нивоу читавог албанства – проблем ће морати да буде решен по узору на немачко питање 1945. године. Немам ништа против демократског и етничког решења националног питања. Волео бих да српске земље буду слободне. Не спорим то право другима. Тај процес међутим мора бити миран, демократски и компромисан. Ништа од онога што су промовисали Харадинај, Рама, Тачи, Ахмети, један и други Мустафа… Дакле, тамо где је криза и почела, давне 1981, а у Албанији њеним уласком у еру тоталитаризма 1926. године, треба да се и заврши. „Тирански пакт“ од пре девет деценија, окончала би поетски „Тиранска платформа“. Окупација коју би, најбоље би било, заједнички спровеле балканске државе, омогућила би демократизацију, суђења ратним злочинцима и међународним криминалцима, а неколико деценија мирног и демократског развоја под окупационом администрацијом донеле би одрживу независност и, уколико албански народ то жели, после свега и национално уједињење.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар