понедељак, 24 јануара, 2022 у 8:42AM

Dakle, stvari stoje ovako: u Crnoj Gori postoje jedan čovek i jedna stranka koji ne mogu biti na vlasti. Čovek je Milo Đukanović, a stranka je Nova srpska demokratija.

Ovaj stav, koji ponavljaju Amerikanci i najbliži im saveznici, manjkav je ne samo po svojoj logici, već i po vremenu u kome je nastao. Milo Đukanović je na vlasti, istina on je predsednik formalno sabijen u svoja ustavna ovlašćenja, ali realno on još uvek kontroliše „duboku državu“ koja vrši poslove vredne milijarde dolara i armiju od više desetina hiljada klijenata. Takođe, istina je da Milo Đukanović vlada Crnom Gorom od 1991. godine i da je 2018. izabran uz saglasnost onih koji sada tvrde da će država postati demokratska već nakon što njega proteraju u počasni egzil.

Kad je reč o Novoj srpskoj demorkatiji stvar je malo složenija. Ona nikada nije bila na vlasti. Tokom proteklih desetak godina, koliko postoji, borila se časno i miroljubivo poštujući izborne rezalutate koji su po pravilu bili falisifikvoani, zakone koji su ponekad bili nepošteni, a tolerisala je i flagrantno kršenje Ustava iz 2007. kad je reč o pravima upravo srpskog naroda. Tako je bilo i sa Srpskom narodnom strankom tokom ranijih decenija. SNS je i postala NSD, između ostalog i zato, da bi se srpski narod nekako sporazumeo sa onima koji nas mrze. Za NSD kažu da je „eksponent malignog ruskog uticaja“, a svoje mišljenje nisu promenili ni nakon što je najviša sudska vlast u Crnoj Gori osporila lažne optužbe za državni udar. Državni udar u kome nisu pronađeni ni dokumenti, ni oružje, ni novac, koji bi poslužili da Đukanović „pobedi“ sa par stotina glasova razlike i gde je krunski svedok povukao optužbe (pa završio u hrvatskom zatvoru gde robija za ubistvo). Ima tu još jedan problem – Nova srpska demokratija je jedina parlamentarna stranka koja u nazivu nosi pridev „srpska“, očigledno je da samo ta nacija smeta Amerikancima i njihovim crnogorskim kolaboracionistima.

Na njihovu žalost, Ustav iz 2007. (koji Đukanović naravno nije imao nameru da poštuje) sadrži i segment o nacionalnoj ravnopravnosti i jednakosti jezika. Sve ovo nije ostvareno, a srpski narod je i danas višestruko manje zastupljen u službama državne uprave i lokalne samouprave.  SAD i crnogorski nacionalisti spremni su da srpskom narodu daju samo fiktivan prava, da izaberu Srbe koji bi im služili, pa da onda zakukaju kako je država deo „velokosrpskog projekta“.

Nedavno izraženu zabrinutost Parlamentarne skupštine Saveta Evrope zbog „polarizacije crnogorske političke scene po pitanju nacionalnog identiteta“, vidim kao licemerje imperijalnih interesa Nemačke i Britanije. Iza svega naravno stoje i SAD. Sve je bilo uredu od 1945. do 2020., dok je postojala velikocrnogorska šovinistička hegemonija. Mada Srbi danas ne vladaju, ali od njih traže da se odreknu svoje nacionalnosti, e da bi Crna Gora tako postala idealna država. Ustavna prava naroda, naravno nisu bitna kada su u pitanju Srbi. Malo je, istina, Đukanovićeva Crna Gora grešila kada je muvala sa Kinezima  i švercovala „belo“ i „žuto“, ali svi smo grešni – znaju to talasi prelepe rečice Rio Grande i karteli koje su gringosi razarali, ali i stvarali.

Grupa eksperata iz SAD oglasila se preko Glasa Amerike. Kažu rešenje je u EU, a ne na Balkanu. Da se svi u uniji dogovore – da budu kao Danijel Server i Florijan Bier – i mirna Bačka. Da bude stvorena unitarna albanska država na Kosovu – pa da spreči Veliku Albaniju. Da bude stvorena funkcionalna država u BiH – pa da reši tako bitnu ravnotežu snaga na Bliskom istoku i u Istočnoj Evropi. Samo da bude odstranjen „maligni uticaj Rusije i Kine“, pa ćemo svi će biti srećni.

Svi da budu srećni osim Srba. No, Srbi su – znamo to svi – „rasna“ (izvinite, gledao sam u neke stare dokumente o ujedinjenju Evrope iz četrdesetih godina 20. veka), „velikodržavna“ (oprostite, ne znam odakle izlete ovaj anahronizam iz 19. veka), „raskolnička“ (ih, ovo je napisano na pergamentu…), ah – naravno – „kulturno defektna“ nacija. Zato oni (Srbi) i treba da se „menjaju pa makar i nestali“. Tako je uostalom, još pre petnaest godina, rekao onaj Beograđanin,  LDP akademik i politički katolik.   

Nama Srbima je jasno šta se dešava. Napadnuti smo. U BiH ruše ustav da bi nam oduzeli autonomiju, u Crnoj Gori krše zakone i demokratska pravila da bi nas lišili ustavnih prava i osporili nam svaku ravnopranost. Boreći se protiv naših nacionalnih prava podstiču velikodržavne nacionalizme Albanaca, Crnogoraca i Bošnjaka. To je činjenica. Čak i ako uspeju, srpski će virus nastaviti da uništavaju i dalje, samo u Srbiji.            

Mi tražimo u Crnoj Gori ono što imaju Albanci u Severnoj Makedoniji i Hrvati u BiH. Mi se borimo za ravnopravnost, punu demokratiju i zaštitu naših prava u uslovima u kojima u Crnoj Gori niti jedna nacija nema apsolutnu većinu, a jedan narko-režim objedinjuje manjine da bi osporio naša ustavna prava. Za srpski narod nema manjinski-manjinskih vlada i ne može biti DPS-a ni u vlasti ni u opoziciji,  sve dok ne bude sprovedena denacifikacija, te donesene pravedne i pravosnažne osude prvih hiljadu funkcionera ove mafijaške hobotnice. Ako nam uporno i dalje budu sporili ono što imaju svi drugi, mi ćemo pričakati povoljni čas – poraz NATO u Ukrajini, na Tajvanu ili bilo gde drugde, ako bude potrebno i konačni raspad SAD. Nakon toga, a čekaćemo ako bude potrebno vekovima, mi više nećemo da se bavimo raznim političkim seka persama, nema više saveza sa nacioanlnim hermafroditima, lažnim građanima arbanaškog roda na američkoj plati. Odustaćemo od gorkog jalovog posla demokratizacije Crne Gore. Stvorićemo slobodnu i demokratsku državu, Srpsku Goru, tamo gde smo u većini. Nemci i Britanci, ako tada uopšte budu postojali, neka prave svoj fašistički diznilend na Cetinju i okolini. Tada će se vrlo dobro znati ko je vodio srpski narod ka slobodi i demokratiji, a imena sadašnjih premijera i vicepremijera pamtiće samo vicevi.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Ставови, Текстови и анализе