Чедомир Антић: Медијске слободе

четвртак, мај 3rd, 2018 у 3:49PM

У недавно објављеној књизи О тиранији, Тимотија Снајдера професора са Харварда, важан сегмент посвећен је питању слободе говора, медија и демократског дијалога. Ако је судити према принципима које аутор представља јасно је да је Србија већ неко време на путу ка успостави ауторитарног режима. Према Извештају о стању слободе медија у Србији за 2017-2018. годину, коју је објавио Напредни клуб, у Србији је током претходне године дошло до пада медијских слобода, опадања установа које те слободе треба да бране и промовишу, те до успоставе доминације провладиних медија.

На основу анализе извештавања медија током раздобља у коме су одржани избори за председника републике и за скупштину главног града државе – избори који су након обнове вишестраначја 1990. године често имали изузетан значај – јасно је да је у Србији успостављена медијска хегемонија режима која није сразмерна чак ни његовом највећем изборном успеху до сада. Маргинализација опозиције и уопште другачијег мишљења је потпуна и нема јој премца чак ни у времену санкција и рата.

Посебан проблем представљају маргинализација и урушавање установа основаних ради и посвећених очувању медијских слобода. Недовољно деловање установа каква је РЕМ и повлачење јавних сервиса и медија у којима је још увек присутан државни капитал у себе, те њихова одлучност да поистовете прву личност режима са српском државом, а интересе једне владе са националним добром, учинили су да некадашња државна телевизија постане мање отворена за другачије мишљење и у већој мери окренута влади, него што је то био случај у ранијим раздобљима. Само треба прочитати релевантне анализе извештавања медија у Србији. Захваљујући све мањем броју опозиционих и независних медија, разлика у присуству председника владајуће СНС и било ког другог опозиционог вође креће се током претходне године у сразмери 90 према 1. Треба прецизирати да су овде урачунате и кампање приватних и парадржавних медија против опозиције. Такође ваља имати у виду и да је деловање у све већој мери ауторитарног режима много сложеније од борбе Милошевићевог режима са опозицијом – која се одвијала у супротстављању државних са опозиционим и независним медијима, који су добијали помоћ из иностранства, имајући у виду и чињеницу да тада власти нису биле посебно заинтересоване за политичку употребу медија који су у приватном власништву. Данас су главни промотери власти и они који су у јавност увели дискурс дубоких непријатељства и речник увреда, управо програми приватних и парадржавних медија, који већином имају некакву подршку државе (од финансијске до доступности ресурса и гостију на високим државним положајима).

Током претходне четири године успостављен је картел медија који делују отворено у прилог режима. Није реч о провладиним медијима, каквих има у свакој демократској држави. У питању су медији који су углавном у приватном власништву, али су у политичком смислу искључиво посвећени промовисању Александра Вучића, владајуће странке и актуелне владе. Начин на који ти медији извештавају није виђен у Србији од времена агресије НАТО-а на Србију и Црну Гору. Међутим, у то ратно време време баналан и агресиван модел извештавања није био првенствено усмерен против демократске опозиције, већ против држава и њихових политичара који су незаконито напали једну чланицу УН. У току је и постепено преузимање већине локалних и регионалних медија од стране власника који су у потпуности спремни (или можда „је спреман“) да следе обрасце деловања већ постојећег прорежимског медијског картела. Чланство у овом неформалном медијском друштву омогућава не само сарадњу са државом и њеним установама, већ и до сада тек делимично истражене приступе фондовима и разним пословима. До данас није разрешено питање зашто се у медијима рекламирају јавна предузећа и агенције које немају конкуренцију нити истинску економску потребу за тим. Коначно, нејасно је на који начин власти додељују милионе евра предвиђене за маркетинг.

Недавно објављени извештај организације „Репортери без граница“ такође потврђује рапидно опадање медијских слобода у Србији. Србија је током претходне године пала за чак десет места на листи коју сачињава ова организација – са 66 на 76 место. Све наведено представља лош знак за Србију и за њене државне перспективе. Слобода и демократија предуслов су опстанка и напретка модерних друштава. Ових великих идеала нема без медијских слобода. Српски народ се за слободу штампе бори још од Светоандрејске скупштине из давне 1858. године. Пре осамнаест година чинило се да смо у тој борби успели. То достигнуће је очигледно било привремено.

(„Политика“)

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар