Чедомир Антић: Мијешина гријеха

понедељак, јануар 30th, 2017 у 3:18PM

 

  Има ли граница које режим Мила Ђукановића није спреман да пређе? Када би Европска унија била заједница злоупотреба, сумњивих послова, непоштене политике и зла, седиште би јој било у централи ДПС. Довољно је летимично погледати неке од новина у Црној Гори, било да су режимске или демократске, и јасно је да је реч о једној старој и европској држави коју су, комунистичко наслеђе, шовинизам, ауторитарност и дивљачка политика клинтонизма, учинили пленом групе која у нормалној држави не би имала шта да тражи ни пред владом а комо ли на власти. Кажем ни „пред владом“, јер такви из моралних али и судских разлога не би смели ни да протестују, а о претензијама на власт и да не говоримо.

  У спушком затвору робија српски одборник Никола Бајчетић. Снимљено је да га 17. октобра 2015. крвнички туку батинаши Мила Ђукановића. Није снимљено како брани своје колеге, али то је у земљи у којој су „пашчад пуштена и камење свезано“ ваљда тешко кривично дело. И сада је млади Бајчетић у затвору, а најодговрнији за напад на народ греје господареву столицу, да се сутра, по неминовном повратку, не прехлади.

  Да ли Мило Ђукановић заиста мисли да може да уплаши народ који је победио Османско цартво и Хабзбуршку монархију и створио Црну Гору? Колико је чврсто његово уверење да казнама појединаца и судским малтретирањем хиљада људи може да спречи марш слободе? Ако је Ђукановић већ толико супериоран у односу на осталу опозицију, када је већ толике деценије на власти, чему онда тај ирационални страх од мањине и та пизма према мирољубивим, демократским и проевропским снагама. Истина је да светом више не управљају људи који мисле да је Црна Гора Македонија али знају која је власт за њу најбоља. Они који сањају светску царевину у којој царица доживљава конвулзије од среће што су неког старца – негде у зељи о којој не зна ништа, али је са старчевим, том приликом такође убијеним, сином тек мало раније позирала пред камерама – утукли, растргли, просвирали му метак кроз главу а онда га изложили као музејски експонат. Клинтонизам је прошао без светског рата. Али да ли ће зло које је посејано, понегде овековечивши комунистичке олигархије, отићи са њим?

  Уместо што прогони Србе и демократе, Ђукановићев режим требало би да иде да се умоли новим властима Сједињених Држава. Са надом да ће га у таласу промена, који је неопходан и до кога ће доћи под овом или неком другом америчком администрацијом, сачувати као реликт прошлих времена, вентил за будућност – попут Северне Кореје или Кубе.

  Како живи обичан народ у Црној Гори? Толико му је добро да му само још НАТО фали. Ђукановић је за протеклих двадесет и осам година променио више политичких опредељења и савезника него Енвер Хоџа. Мада није изолован као Хоџа, он је једнако успешан. Још само када не би морао да осећа тај стални страх од избора. Када би могао себе да клонира, али ако је могуће у разичитим идентитетима па да некако дискретно одржи власт током наредних векова. Јер шта је данашња Црна Гора без Мила Ђукановића? Ништа ! Он ју је одавно унизио на висину нижу од личне.

  Важно је, међутим, да је Црна Гора еколошка држава. Ако не баш кад је реч о власти која је мењана и проветравана колико и Кеопсова пирамида, оно по многим другим аспектима. Ето, рецимо обновљиви извори енергије. Ту Црна Гора предњачи. Само се ради. Оснивају се компаније, мини-хидроелектране, мини-енергане, мин-погони, мини-ветрењаче… Све је „мини“, само је бизнис „макси“. „Макси“ бизнис за „мега“ људе. Ти су људи проверени. Сигуран сам да су натовци, европејци, Црногорци, демократе, социјалисти, партијци… Можда су неки од њих браћа, кумови, синови… важних људи. И данас је бар јасно да се Црна Гора бави младима и посвећена је њиховој будућности. Тако је млади Блажо Ђукановић добио концесију за изградњу мини-хидроелектране „Бистрица“ код Колашина. То је дивно, он је син једне успешне, богате породице. Сећамо се како је и на колико Форбсова листа проценила имовину Ђукановића. Али зашто би тих тричавих, знатно мање од двеста милиона долара било улагано у некакву централицу на северу Црне Горе? Ваљда нису Ђукановићи једини који треба да се жртвују за екологију? Ево нека се жртвује читав народ. Нека је накнада за подстицај производње електричне енергије из обновљивих извора повећана за четири пута само два месеца након што је тај млади и успешни бизнисмен добио концесију. Народ треба да плати то задовољство што ће живети у чистиј држави: еколошкој, очишћеној од другачијег мишљења, етнички очишћеној, очишћеној од слободног тржишта…

  Црна Гора нема своје светитеље. Нема смисла да их и добије док невладина организација „ЦПЦ“ не дође у прилику да канонизује неког кога познаје више људи од општинског судије или полицајца-позорника. Ја као првог светитеља „ЦПЦ“ видим искључиво Мила Ђукановића. Он је то заслужио, својом патњом и делима, а мислим, пошто је „ЦПЦ“ донела толико новог религији, да би могли да га посвете одмах и док је у животу. Тако да он као светитељ изађе на следеће изборе који би, пошто нема људи његовог ранга, требало да буду одржани без других кандидата и да представљају само формалност.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Чедомир Антић: Мијешина гријеха" Оставите коментар
Dalibor
16. фебруара 2017. at 23:36

Унесите коментар…

Dalibor
17. фебруара 2017. at 00:07

Ova persona o kojoj je reč je samo kraj repa zmije čija je glavudža u Londonu i/ili Vašljivtonu.

Оставите коментар