Чедомир Антић: Мило Форбсов

понедељак, 16 јануара, 2017 у 12:19AM

 

  Читалац, ако је којим случајем грађанин Црне Горе, треба да буде поносан.

  Има томе неколико година када ме је на улици срео један мој комшија, иначе некадашња звезда првог ријалитија у Србији. Каже ми како је време да се нешто уради у нашој држави. Предложи одмах и да оснујемо странку. Затечен поставим питање циља, програма… Он закључи како је важно да смо нас двојица познати, народни људи. Наш програм биће једноставан, математички необорив: понудићемо народу бољи живот. Разуме се уз једно незаобилазно појашњење: нас двојица смо такође народ и логично је да, док смо на власти, тај бољитак почне од нас. Тиме би делимично и испунили предизборно обећање.

  Нисам прихватио, али био сам импресиониран. Наш народ воли скромне и штедљиве, непоткупљиве Робеспјере, ситничаво шкрте владаре типа краља Петра Првог… Али ако би могли да бирају, највише би ценили неког златног краља Миду. Ако би могао да буде као Тито, за кога и данас примитивнији Срби воле да запевају: „… ти си крао, нама си давао – ови краду никоме не даду…” Ако је немогуће онда да макар буде момчина која уме да носи тешко бреме нас, претешких и на сваку муку огуглалих.

  Међутим, Броз је био особа високе интелигенције. Тврдило се да нема плату – а имао је, и то толику да је била скривана. Мада изгледа да је та плата била мања од оне коју заиста прима Мило Ђукановић. Он није шетао сатове који вреде као стан у центру Београда, већ их је држао у музеју тврдећи да припадају народу. Он на, у злато прекованом, сваком одликовању које му је држава доделила није писао од којег су метала, већ су то утврђивали експерти после његове смрти. Са Милом Ђукановићем и његовом династијом све је другачије.

  Магазин Форбс објавио је недавно процену богатства владара и његове породице од чак 167 милиона долара. Многи коментатори похитали су да закључе како су га стручњаци из Форбса потценили. Не знају они стару комунистичку мимикрију када неко на папиру нема ништа а у стварности је све његово. Ипак, можда је декларисано богатство Ђукановићевог клана једини поуздани знак демократизације Црне Горе. Овај постмодерни господар, и савремено одело утегнути реликт балканског 18. века – кога смо „о куку и леле“ школовали у Београду па ћемо вам једном због тога можда морати да плаћамо репарације -дозволио је могућност да постоји потреба да нешто буде његово банковно, грунтовно, судски… Какав напредак.

  Каква је Црна Гора државетина када има таквог тиранина. Мило… Још само да се бави филозофијом, физиком… Био би нови Талес из Милета. Како да неко не буде инспирисан таквим успехом. Тај мидолики деспот и његова родбина стекли су за, хајде да кажемо двадесет и седам година, 167 милиона долара. Дакле, годишње 6.185.000 долара. Дневно то је било 16.945 долара, 706 на сат, готово 12 по минути али свега 19 центи по секунди.

  Сада неверне Томе могу да виде и увере се како је од поштеног рада могуће купити сат од стотинак хиљада долара. Приштедите седмицу или две, стиснете се, мање него када са просечном платом хоћете да купите половни ауто…

  Прича о Ђукановићевом маленом богатству, уствари је поука о штедњи. Приметили сте да нигде не пише колико је током ових тешких година Ђукановић новца потрошио. Ваљда није све у животу покрила презентација, служба одржавања… Видело се свих ових година колико му је тешко. Зато му је захвална црногорска нација прошле године повећала плату за 71 %, па је са више од 2.100 евра месечно постао један од најплаћенијих премијера међу Јужним Словенима. Е да је такву и толику плату којим случајем имао свих ових 27 година. До данас би имао уштеду од 712.000 евра. Наравно, под условом да не једе, не пије и бесплатно станује. То је истина тек 234-ти део богатства његовог фамилијарног круга. Ту лежи мука патриота. Док црногорски Џорџ Вашингтон ратује за слободу и независност, за Дукљу и Црвену Рвацку у служби клинтоновских и блеритских фанатика, послови му промичу, други морају да их обављају. Неке новине, верујем шаљиве, тврде да је био премијер пре него што се запосио и да има више владарског него радног стажа. И баш зато, због те потребе да се најближима али и целом свету докаже и покаже да један живот није бачен улудо за обнову државе, нама непрекидно показују да се нешто и стекло – од пријављеног сувласништва над приватним универзитетом, преко некаквог земљишта, рушевних кућа, до споменутог, а непотребно озлоглашеног сата…

  Вредан, још мало па као Вучић који ради 24 сата 7 дана у седмици – као пакистанска продавница у предграђу Лондона, он је био добар себи и другима. Стекао је земљиште са некаквим рушевинама, а оставља вам независну државу – рушевину.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар