Чедомир Антић: Напредак?

понедељак, 27 августа, 2018 у 5:00PM

Мислим да аустријски председник Алекзандер Ван Дер Белен заслужује поштовање. Политичар који је као кандидат једне мале странке успео да победи на непосредним председничким изборима, свакако је особа великих способности и притом поседује интегритет и углед који су у ствари једини и учинили да га код народа препоруче за највишу дужност у републици. Његов избор био је и доказ здравља и виталности аустријске демократије. Сетићете се да је победио са малом разликом кандидата десничарске Слободарске партије. Иако је безмало целокупни естаблишмент био одлучно противан избору Норберта Хофера за председника – маргина је била мала, а нешто је било сумњиво око гласова упућених поштом – суд је пресудио да изборе треба поновити. На поновљеним изборима опет је победио Ван Дер Белен.

Штета је када једна личност од таквог интегритета на Европском форуму и Алпбаху изнесе процену према којој је на „Западном Балкану извршен велики напредак“ и још то изнесе као аргумент да ће се Европска унија одржати после Брегзита. Понекад се питам одакле иначе мудрим и образованим, утицајним, угледним и моћним европским политичарима, који су готово увек изванредно обавештени, тако лоше информације о нашим земљама?

О каквом тачно напретку говоримо? Па Хрватска и Словенија, две државе чланице ЕУ са Западног Балкана још увек се споре око морске границе на Пиранском заливу. Хрватски премијер је због тога пао, а гнев СР Немачке довео је до његовог судског прогона због корупције који управо добија прилично неочекиван епилог. Словенија је избрисала из држављанства 25.000 својих грађана и до данас је само делу њих вратила нека права без довољног обештећења. Није ни исплаћивала своје пензионере из Србије и данас дугује 100 милиона евра по том основу које не жели да врати. У Хрватској је 2016/2017 било 300 регистрованих напада на Србе, слави се убиство 2.000 и прогон 250.000 људи и траје кампања за укидање дела мањинских права Срба. Аустрија је много учинила на стварању унитарне Босне. Високи представници Аустријанци остали су злогласни због отворено лошег односа према српском народу и његовим правима. Шта чека Србе када им силом, а то сваке године најављују, укину државу Српску, видимо на примеру полиција. Док у МУП Републике Српске ради 700 Бошњака, у МУП-у на простору Федерације Босне и Херцеговине запослено је свега 13 Срба! О стабилности нека кажу пензионисани бајкери које су у Сарајеву напали зато што је један од њих имао мајицу са грбом Србије, или музичар др Неле Карајлић који је морао да побегне из града у ком је рођен а дошао је да промовише књигу посвећену миру. Да ли уопште да спомињемо Црну Гору? О томе како девојка од 20 година робија зато што је наводно напала судиницу и полицајца високог два метра? О дечаку кога је локални манијак послао у кому зато што говори екавицом? О листама којима је забрањен улазак у лијепу милоидну док Шкаљари и Кавачи у Београду још само нису употребили нуклеарно оружје? О ДПС-у и његовим сателитима који забрањују обнову светиње на Превлаци и спремају се да, благо Ван Дер Белену, ове године у скупштини прокуну чин присаједињења Црне Горе Србији, извршен пре стотину година у демократији која је за Мила Ђукановића и данас недостижан стандард!? Можда је Косово/УНМИК доживело напредак? Имали су само 100 регистрованх напада на Србе, што је стваран напредак – три пута су бољи од Хрватске која још пре пет година примљена у ЕУ. Док на челу државе седе људи који су својим рукама убијали цивиле, али Хаг им није могао ништа пошто су и сведоци смртни, а противник им је човек који доживљава фрасове када у приштинском, албанском, затвору послуже јафа кекс. Можда је Македонија доживела велики напредак са променом назива и обесправљивањем мањина које у парламенту спроводе Албанци заједно са заевљевцима? Свакако је напредовала и Србија са најнижим степеном слободе медија и демократије од пада режима Слободана Милошевића 2000. године.

Одакле онда такве чудне тезе које износе често и честити људи какав је Ван Дер Белен? Разумем када неки европски бирократа дође у Црну Гору и онда противно стварности, као и извештајима међународних организација, почне да бунца о достигнутим високим стандардима, о следећој чланици ЕУ, лидеру региона, младој демократији за узор… Али зашто то чини један озбиљан, демократски изабрани политичар?

Рекао бих да је разлог делом у лошем односу прам Балкану у целини. Део елите западних земаља презире Балкан и потцењује Балканаце. Стратегију према којој је најважније да регион буде миран и послушан, неки су описивали као однос према клозету који прелива. Чак и добронамерни често преузму ту идеју да је алтернатива садашњем „миру“ велики оружани сукоб који би могао да прерасте у светски рат. Сећам се када је 2002. потписан Београдски споразум, онда су потписници у једном документу написали како овим споразумом доприносе избегавању рата између Србије и Црне Горе. Питао сам професора Лабуса, који је тада био потпредседник савезне владе, одакле та формулација? Одговорио ми је, са снебивањем и уз осмех, да су то учинили због Хавијера Солане, тадашњег првог човека европске дипломатије, како би дали већи значај његовој улози и посредовању.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар