Чедомир Антић: Народне вође

уторак, 28 јула, 2020 у 2:39PM

Ми Срби имамо срећу, за сада. Вође нам не одређују странци. Не регрутују их са својих положаја истурених у некој просветној установи где Американац не сме да студира. Нису их на власт довели тенкови, нису им помагали „ујак“ из Београда ни теча из Гармишпартенкирхена. Нису потекли ни из крила једне мухаџирске породице којој је вера нација, а између Бабề и Синчине беговат мора да чува Амиџић, а унуку ће регентица можда бити др. мати. Нисмо још увек дошли ни у позицију наших јужних суседа да се мањински народ и Американци прво договоре ко ће им бити вођа, а онда и које ће њихов вођа изабрати Албанца за најмоћнију личност у држави.

Срећни што нам председника нису довели, ми ипак не можемо рећи да имамо среће. Парадоксално, у најбољем положају су наши прваци у земљама у којима смо гоњени и обесправљени. У Црној Гори и Хрватској на челу наших странака су образовани, честити људи, осуђени на године жртава и неуспеха, често доприносећи демократизацији друштава утемељених на мржњи према Србима, негативној идентификацији и идетитетској клептоманији. Попут Милоша Обреновића и ови наши политичари спремни су да изађу из сваке тешке ситуације као Одисеј из Полифемове пећине. И када покушавају да их убију, хапсе им децу, досуђују затворске казне, каменују их на улици, када треба подићи странку након што је српска земља спржена… они увек успеју. Ако буде Срба, они или њихови демократски наследници, дочекаће и слободу. Мука је што је у условима прогона, мржње и деловања разног илегитимног потомства ЦИА и Абвера, у условима општег притиска и системског нереда у окружењу тешко остварити демократију.

Мање срећни су наши државотворци. Ми смо се за државе – Србију, Црну Гору, Српску, Крајину и југословенску монархију – сами изборили. Нису нам их дали Стаљин, Клинтон или Јуесејд. Зато је све ишло споро. Најгоре су те међуфазе, када вођа замењује и надомешћује настајућу и углавном непостојећу државу. Кнез Милош је један од највећих српских владара, значај његових дела прикрио је до данас тако бројна недела. Остаје чињеница да су 1839., када је протеран, против кнеза били чак и његов брат Јеврем и жена Љубица. Слично је и са данашњим председником Републике Српске, са тим што је он на власти већ јако дуго, а нема тако великих резултата, а ни опозиције. Наравно, фамилија је уз њега.

Српство своју слободну и демократску матицу види у Србији. Упркос свему, народна слобода и демократија су се у Србији одржале. Било је покушаја да овде буду инсталирани разни општински шпијуни, деца покрајинских функционерских  пандура на раду у страним службама. Добијали су и највиша места у држави, из ничега су им правли странке, вуду-каријере… Успевали су да упропасте неку деценијама развијану националну задужбину, да „изгубе“ докумнтацију која омогућава да хиљаде српских ратних жртава добије судску правду, али су непогрешиво жртвовали сопствену измишљену и набилдовану  репутацију да би им жене или љубавнице постале директорке у некој страној пиљарници. На крају би страни Ђепето узео назад свог Пинокија. Ипак, ова историјска резистентност на стране агентуре настала је на ендемским политичким алергијама и акутним институционалним побољевањима која не престају.

Постоје тако две врсте наших оригиналних вођа. Велике поделе из 20. века оставили су нам их у аманет. Први и важнији је популистички вођа. Он може доћи из естаблишмента или из неке странке која окупља обичан свет. Са којег год меридијана политичког спектра, али ће на власти бити и остати само ако има јаку и бројну партију. Што више та партија заузме и онеспособи државу, то ће владавина бити дужа. Празна је исприка да нам такве вође требају зато што нам је суверенитет угрожен и због недобронамерног деловања Великих сила. Демократску еманципацију нашег друштва прекинуо је, културолошки онеспособио и економски обогаљио комунизам. Сада дубине друштва траже „доброг владара“ који свакако неће деловати по законима, али ће штитити „своје“ и то снажније од било које установе. Невоља је у томе што после његове владавине партија потпуно поједе државу па онда сама крепа.

И „либерални“ и „демократски“ део наше јавности има вође. Вође су, тачније, њихов главни проблем. Без њих они су тек кружоци или савез Пинокија. Зато желе вође можда и више од њихових бројнијих, презрених сународника. Одатле тај политички промискуитет, јер спасиоце су проналазили на сваке две-три године у Анти Марковићу, Ивану Ђурићу, Драгославу Аврамовићу, Чедомиру Јовановићу, уметнику Нунету, Биљани Србљановић, Саши Јанковићу, Душану Теодоровићу, малој Анасоновићки, браћи Трифуновићима… Временом избори су све чуднији а гласачи малобројнији.      

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар