Чедомир Антић: Насиље
понедељак, 11 фебруара, 2019 у 12:01PM
Пре двадесет и две године ретки независни медији јавили су да је један становник Земуна тешко повређен након што му је радикалски силеџија кундаком пиштоља разбио главу. Камера једине опозиционе телевизије снимила је крв испред капије куће, остављени аутомобил радикалске звери, крв на тротоару и шипове некаквог објекта који је Шешељев горила хтео да изгради на улазу у дом унесрећеног. У програм Студија Б укључио се тадашњи генерални секретар СРС, Александар Вучић. Улоге су се зачас окренуле: претучени је у уму данашњег шефа српске државе постао „познати београдски криминалац“. Несрећник се презивао Муњиза, а племенити, господствени и сада видимо такоћудни Александар Вучић је, све време док је у својој изјави на одсутног рањеника изливао земунску канализацију, понављао прави или измишљени надимак „Станко Муњиза – Муња“. Слично је било и 2008. када је још увек непокрштени (никада покајани) радикал на ТВ Б92 правдао насилне учеснике демонстрација у којима је планула амбасада САД у Београду. Човек који се дичио физичком снагом, кумио се са оним ко је „бацио кору од банане“ пред Николу Баровића и дружио са оним ко је адвокату помогао да се оклизне и падне, данас је на речима мирољубивији од Мајке Терезе.
Укратко, у свести тог човека, коме је милионско бирачко тело поклонило поверење, статус жртве је такође део насиља. У Србији данас видимо мноштво његових бледих копија, политичких клонова, који прво нападну некога, а онда – како год да је туча прошла, себе представе као жртву и мученика кога су тукли, били и мучили само због тога што је одан Александру Вучићу. Вучића па, сасвим природно, насилници и мрзитељи из опозиције за мету узимају само због његове чисте, непатворене и апсолутне љубави према Србији. У свему томе Вучићу данас помажу парадржавни медији, МУП и сва могућа државна сила која му је на располагању.
Када је радикалски вагабунд напао активисте Демократске странке на Ђерам пијаци, Вучићеви медијски касапи су их нападали и зато што су потрчали ка слинавом, средовечном и балавом изгреднику и зато што су после отишли („побегли“). Слика и мера Вучићеве истине и мирољубивости некако је спакована у формат једне од оних бескрајних емисија које води женка Пинокија са „Пинка“. Ова чудесна новинарка, која се прославила тако што је потукла Вучићев рекорд одлагања физиолошких потреба (четири дана и пет ноћи) – мада не знам да ли се то рачуна пошто су обоје за време штрајка пробавних органа много говорили – угостила је у студију и питала о околностима ицидента крезубу сведокињу која је продавала нешто у близини. Бесфискалнокасна трозуба привредница, којој посао можда иде боље под режимима типа Вучићевог, била је пуна хвале за напредњачке чаркаре. Они су јој као синови, рече. И додаде како су они жутима само мало „ј****и мајку“, али вербално, културно. Жутаћи то нису, разуме се, схватили спортски.
Мислим да те вести – у којима је информација о томе како нека два анонима грађанина носе вешала на демонстрацијама, довољна да запоседне све медије, заинтересује извршну, законодавну и судску власт и потецнијално дисквалификује сваку па и егзактну критику српског тиранина против кога последично могу бити „само ненормални фашисти“ – имају више функцију ометања опозиционих порука него што су поруке саме по себи. Једног дана и најзадртији вучићевац, затворен у неком малом месту без доброг посла и озбиљније наде, схватиће да опозиција не доводи батинаше џиповима, да за њу не гласају мртви и да она не може да злоупотреби полицију. Да њен брат или сестра не откупљују у бесцење све што вреди по Србији.
Оваква тактика режима могућа је и због држања дела опозиције. Када једна од ведета „Друге Србије“ Биљана Ср(б)љановић сеје вербално зло, па се још и подичи тврдећи како је то „говор мржње“ и да ће учинити све што треба како би онај кога мрзи зато што мисли другачије, могао да се носи и више никада нигде не појави са својим мишљењем, она оправдава нешто много горе од Вучића. Када присталице опозиције на друштвеним мрежама, уместо у митској некомпетентности несретне Барбаре Животић расправљају каква је она као припадница свог пола, они такође показују да је наш културни образац мањкав и да ми желимо демократију али немамо демократе. Да не говоримо о Драгану Ђиласу. Баш као и његови бивши пријатељи Млађан Динкић и Александар Вучић и он мисли да је демократија острво у Грчкој и сигуран је да је некада тамо и летовао. Ђиласове заслуге за демократију и посебно за поновно уздизање опозиције на градским изборима 2018. не спорим, али би ми било драго када би научио лекцију коју је рецимо много мање криви Зоран Ђинђић 1998, 1999. и 2000. године добро научио и доводио нас у прилику да више будемо сведоци његових организационих способности него идеолошких назора и домета васпитања из времена раног детињства.
Posted by Чедомир Антић
Categories: 2/5.000.000