Чедомир Антић: Нови почетак

четвртак, април 6th, 2017 у 5:39PM

Мисао да се и коме се „историја понавља“ стара је и отрцана. Њена баналност је толика да би се могла учинити макар претежно нетачном. Ипак, некако ми се чинило да би њоме требало започети овај текст.

Председнички избори су завршени. Добили смо пету личност да у седмом мандату врши највишу дужност српске републике. По први пут је тај кандидат истоврмено стекао: референдумску подршку грађана победивши у првом кругу; има отворену и безмало дипломатски непристојну подршку великих сила; неспоран је представницима заграничног Српства; чак је и популарнији у областима где живи мађарско и бошњачко/муслиманско становништво… Коначно, њему су далеко више него његовим противкандидатима биле наклоњене владе или вођства суседних народа. Од мађарских министара који су му учествовали у кампањи, до бошњачких вођа и аналитичара који су се одједном досетили да га пореде са политичким дедом (Милошевићем), оцем (Шешељем) и полустрицем (Николићем).

Исход председничких избора од 2. априла зато је важнији и далекосежнији од тријумфа који је на првим и формативним изборима 1990. однео Слободан Милошевић. За Милошевића је 1990. била година катастрофе: пропала је савезна партија која је била једини пут до његовог централног и светог циља да од Мирка постане Пантелија Топаловић, тј. после Броза Тито. Његова неактивност на Косову и Метохији омогућила је да од марксистичко-лењинистичких губитника тамо никну они којима на Западу верују да су демократе и миротворци, српски народ у Хрватској и БиХ гласао је за српске а не југословенске (његове) кандидате. Испало је да је чак и Брозов првоборац савезни премијер Анте Марковић уместо њега виђен као рефоматор и спасилац Југославије. Тако је на старој слави – са причама о „извесности“ и „шведском стандарду“, отимајући новац из примарне емисије како би плате и пензије током три месеца учинио први пут у историји вишим од хрватских па и словеначких – добио изборе. Чак и тада СПС је имао мање процената подршке него данас СНС. Милошевић је добио 65% гласова или чак милион више од СПС-а. Но, били су то први избори у Србији после 1911, односно у Југославији после 1938. године. Милошевић је притом уставним реформама вратио Косово и Војводину у састав Отаџбине. Њему, који није имао ни педесет година, супроставили су се људи од којих је у народу још увек био славнији и као родољуб и као рефоматор… Цена Милошевићеве победе, промашаја свих политичких приоритета, била је висока. Чак и данас плаћамо њене заостале рате.

Шта је Вучића учинило овако успешним и популарним? Разлога је наравно више и не треба занемарити његов таленат и посвећеност послу који ради. Ипак, ја бих обратио пажњу на два узрока ове велике и важне победе. Први је чињеница да су у српској политици велике и важне приче из 1990-их завршене. Грађани више не виде ни нациoнално, ни државно, ни реформско, ни демократско питање као кључно. Илузија више нема. Грађани прихватају да је држава објекат у односима великих сила, мире се са нерешавањем кључних питања у страху од њихових коначних решења. Велика већина народа не види значај демократије и жели само да на изборима потврди онога ко ће решавати проблеме. Проблеми су за већину нерешиви, па је у питању достојност поверења а не ранији успех. Социјални радикализам који је у српском народу присутнији него код других Европљана, тријумфовао је… Не треба међутим, занемарити ни чињеницу да велики тријумф Вучића и савеза око СНС значи да се држава после деценија лутања вратила монизму од кога је лутајући бежала од краја осамдесетаих година 20. века. И то је други узрок победе.

Успеси у борби против корупције су прецењени и преплаћени, напредак у економији сасвим релативан када се узму у обзир светски трендови. Али, по први пут од средине деведесетих, грађани су се политички поделили на социјалним, образовним и географским основама. Милошевић је 1990. победио на Старом Граду и Врачару, али се Србија поделила и та подела је продубљивана. Она је мало обесмишљена током прве деценије 21. века и након стварања СНС-а. Данас она настаје поново и у будућности ће се продубљавати.

Велико питање је да ли ће нови председник започети истинске реформе и градећи установе обесмислити своје животно достигнуће и демонтирати парадржавну партију коју је већ створио? Вероватно неће. Хоће ли опозиција научити нешто од банкрота Шешеља, Чанка и осталих… Да ли ће Јанковићев тријумф међу опозиционарима изаћи из сенке опозиционог сентимента према ДОС-у или још горе ДЕПОС-у? Од одговора на ова два питања зависи да ли ће нам у политичком смислу следећа година бити 2018. или 1991.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар