Чедомир Антић: О вођама и циљевима

понедељак, 25 марта, 2019 у 12:26PM

Када је у зору 12. марта 1991. покушавао да „преузме одговорност“ и представи се као вођа демократске Србије, председник Извршног одбора Демократске странке и народни посланик др Зоран Ђинђић наишао је на опште неразумевање неколико стотина преосталих демонстраната. Обраћајући им се са бине испред Теразијске чесме, закључио је како је опозиција постигла велики успех (смена руководства РТС-а, оставка министра унутрашњих послова и некакво отварање РТС-а за нережимске странке) и да је време да протести започети 9. марта буду и окончани. Наравно да га је дочекао звиждук и једно разногласно али снажно „уа!“. Том приликом Ђинђић им је рекао да ако мисле да су током три дана шетњи и стајања на протестима научили све што је потребно о политици – силно греше.

Били су у праву, и једни и други. Ђинђић је био у праву зато што су протести само средство, а демонстранти његов мали део. Демонстранти су били у праву зато што српска опозиција нити је имала шансе, нити знања, нити уверења да изазове протесте од 9. марта, а нажалост ни да (чак у оној скромној мери која је била могућа) искористи њихове велике тековине.

Данас је слична ситуација. Српско друштво је мање одушевљено за велике речи, а наше политичке вође своја уверења прилагођавају трајању и значењу реклама за пиво – морају бити кратке, морају имати неку врућу алузију, треба да буду допадљиве и да пробуде жеђ. У таквим условима, са отвореним националним и државним питањем, подршком великих сила Вучићевом режиму, перфидном медијском блокадом невиђеном у нашој историји и дубоким поделама у нашем друштву, чини се да српска опозиција нема много изгледа за успех.

Уверен сам, међутим, да ствари нису баш онакве каквима се на први поглед чине. Наиме, без обзира на све прблеме, једно друштво баш не може да се врати у прошлост на начин који данас тако живо замишљају наши песимисти. Нешто смо колективно научили током протеклих тридесетак година. Протести широм Србије показују да постоји критична маса која би опозицију, уколико поседује потребну одлучност, јединство и јасну програмску платформу, довела на власт. То осећа и Вучић. Да није тако не би сада његови највернији сарадници, међу којима и новинар који је уместо њега прочитао Веберова дела и укратко му их препричао, почели да нападају и блате опозицију. Истраживања расположења бирача више немају ранију важност зато што је постало извесно да наводних 55% подршке Вучићевом режиму пада када узмемо у обзир да режимску политику одобрава једва 4-5% бирача више од оних који јој се противе. Избори у атмосфери протеста и немогућности Вучића да све са уједињеним моћима државе организује контра-митинг, посебно уколико опозиција успе да наметне стандарде за поштене изборе као циљ, лако могу да се претворе у тријумф опозиције.

Ипак, за тако нешто је потребно да опозиција прво испуни горенаведене предуслове. „Споразум са народом“ и „Програм од 30 тачака“ су само празни документи ако их вође опозиције не претворе у један јасан, изводљив и делатан програм. За сада говори вођа су препуни општих места, да Вучићев режим не прави оволико грешака опозицију вероватно не би слушале стотине хиљада грађана широм Србије. Ипак, не треба рачунати само на туђе мане и грешке. Слично је и са стратегијом. Иако је добро што су недавни инциденти подигли температуру и донели нову виталност протестима, не можемо рачунати на то да ће судбина непрекидно брусити, заравнавати  и чешљати недоречене акције и импровизована настојања. Када опозиционари следећи пут, вероватно након што хиљаде грађана пробије кордон оклопљене жанадармерије, уђу у РТС не треба да траже где је студио нити да чекају да им дежурни безбедњак искључи струју. Ваљда је логично да се за такву акцију спремају дуже од десет минута.

Пред нама је 13. април, пошто је очигледо да је опозиција мирољубива и да све ово радимо да очувамо пламен бунта до избора – који ће или бити поштени, са отвореним медијима и међународном контролом или ће их демократска опозиција бојкотовати – треба размишљати о ефектима великих надања грађана, о стратегијама за сваку евентуалност и о „14. априлу“.

Ово је борба која траје дуго и има велике и бесмртне циљеве. Понављање некада трагичне историје у форми фарсе (парафраза Марксове мисли) и смењивање новог 9. марта неким новим Видовданским сабором, неће спасити Вучића, али ће одложити неумитни пад његовог режима, а тиме ће оспорити и успорити демонтажу темеља ауторитарности – баш као и 2000. године.      

Posted by
Categories: 2/5.000.000

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар