Чедомир Антић: Одговор Зорану Чворовићу

понедељак, 7 новембра, 2016 у 9:53AM

 

  Господин Зоран Чворовић, доцент на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу тврди да је узрок наших државних пораза и уставних неуспеха „петооктобарска криптоокупација“. Наводи као пример Уставну повељу Државне заједнице СЦГ. Из његовог текста излази и да је доношење Уставне повеље ДЗСЦГ било некакав изузетак у нашој ранијој уставној пракси. Тврди још и да до уставне промене не треба да дође све док Србија не раскине Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ и то због промењеног односа Брисела према њеном суверенитету који је исказан 2008. године. На другом месту, међутим, г. Чворовић тврди да управо ССП има својство надустава због чега га не може прихватити било која суверена држава.

   Г. Чворовић као да покушава да пронађе корен свих српских проблема, који по правилу налази у деловању непосредних политичких противника. Када тај проблем исече, он је сигуран да ће његова уверења, колико год можда била ригидна, крајња и радиклана, омогућити и трајно и идеално решење. Такво размишљање је можда добронамерно али ништа више од тога.

 Поредећи савремену Србију са Кнежевином Србијом и њеним уставотворним искуством г. Чворовић такође није баш био у потпуности успешан. Међународне околности и унутрашњи сукоби спречавали су Србију да 1835. донесе трајан устав по својој вољи. Промена међународних околности и нестанак унутрашњих сукоба омогућили су уставне промене које је започео кнез Михаило шездесетих година 19. века. Као што је познато Кнез Михаило је владао уз помоћ познатих политичара, који су припадали његовим некадашњим уставобранитељским непријатељима. Према свима њима није имао тако оштар и радикалан однос као што г. Чворовић има не само према омраженом ДОС-у већ и према Српској напредној странци Милана Пироћанца и Стојана Новаковића која је деловала пре стотридесет година. Одакле г. Чворовићу помисао да је мотив предлога за оснивање сената у Србији крајем 19. века био пре свега заснован на деловању Аустроугарске која је наводно желела да избором богатијих људи у његове редове променити политику Србије? Како то да је Стојан Новаковић био председник владе у време Анексионе кризе, а СНС била у коалицији са НРС током већег дела трајања Првог светског рата? Да ли је могуће да је г. Чворовић из данашње перспективе подозривији према напредњацима из 19. века него што је био Никола Пашић?

  Што се тиче горњег дома скупштине његово постојање може помоћи бољем регионалном представљању разних крајева Србије а да тиме политички не буду ојачани региони.

  Србија се, за разлику од г. Чворовића, много променила од 19. века и рекао бих да је најчешће у условима непостојања пуног суверенитета и у разним ванредним приликама и дошло много од успешних реформи и одрживе модернизације. То није био избор наших предака и наш, већ је таква била судбина. Промене су, коначно, у напредним друштвима сталне.

  За модерне конзервативце кажу да заступају одређене принципе и посебно традиционалне вредности, а да су под извесним условима отворени за ново и да често прихватају тековине својих противника ако се покажу као добре и исправне. Не видим чак ни назнаке таквог размишљања код г. Чворовића.

  И у овом одговору г. Чворовића осећам његову снажну потребу да у потпуности дисквалификује саговорника. Он као да се радује што неком несрећом, чудним путевима корупције његов саговорник предаје на најстаријем факултету у земљи, а наводно мисли да су Византија и царска Русија Алексија Михаиловича имале моерне уставе… „А такви устави нису постојали до 17. века…“ И сада бих ја требало да доказујем да знам оно што треба да зна ученик завршног разреда основне школе. Или би можда г. Чворовић требало да објасни да му је познато оно што сигурно зна: разлику између „устава“ и уставности“. Уосталом, можемо говорити и о уставима држава које немају формални документ насловљен као устав. И опет није довољно да је будем дифамиран и разобличен биће као особа која је недовољно стручна да има релевантно мишљење. Потребно је да се у све увеже и Крунски савет престолонаследника Александра Другог. „Ако је цео савет као Антић… Онда…“ Уосталом зар није принц само сенка свога деде који је, иако потомак оних који су бранили устав, уводили парламентаризам и преводили слободоунме списе, за узор своме Уставу из 1931. имао модерну и невероватно успешну визију цара Николаја са почетка века…

Тема наше дебате је била сасвим друга. Њену нит је г. Чворовић изгубио.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар