Чедомир Антић: Октобар у августу

уторак, 25 августа, 2020 у 9:42AM

Све је исто као у Београду пре двадесет година. Режим се распада. Послови му пропадају. Свако ко иоле држи до себе одлази са брода који није потонуо у морске дубине, али му је капетан обеспамећен. Странци делују подземним путевима. Показују – рушећи своје црвоточине и кртичњаке – колико су избушили нашу земљу. Ми се као радујемо њиховом настојању да покажу да Балкан ипак није баш колонија, да им не служи само као депонија и да ипак постоје промене. Опозиција је задивљујуће ефикасна. На видику је споразум свих истинских опозиционара, које год били вере и политике, одлучни да за добро Црне Горе престану да буду нешто више од изолованих незадовољника, украса тиранске ругобе или колаборациониста.

Са свих страна око Ђукановићевог режима надвили су се мрачни облаци. Безакоњу којим је желео да прогони веру – када се цео народ, осим пар стотина њих који мисле да је Мираш Дедеић Богородица, устао у одбрану слободе и уставних права – уследила је библијска епидемија и последична економска пропаст. Током протекле две године ухваћени су огромни товари дроге под државном заставом Ђукановићевог  режима. После деценија непрекидних афера, сада се дешава нешто ново. До скора само САД и ЕУ нису примећивали да је Ђукановић једна ољуђена афера. Без воље Великих сила (макар делова дубоких држава САД, Британије и Немачке), не би било могуће довести у јавности у везу смрт новинарке са Малте и „црногорско-азербејџанске везе“ – самог Мила Ђукановића. Слично би било и са телохранитељем бошњачког политичара и некадашњег министра Фахрудина Радончића и веза између Ђукановића и злогласног Насера Кељмендија. Ту је и ново деловање инсајдера, у егзил склоњеног богаташа Душка Кнежевића, који објављује нове и снажније доказе о корумпираности режима. Управо пред изборе Интерпол му је укинуо оптужницу, а он најављује објављивање кључних доказа уочи самих избора. Ђукановић је на власт дошао пре мобилних телефона, интернета, у његово време камера је у просеку била тешка 7,3 кг, није било друштвених мрежа… Данас видимо и знамо како режим шаком и капом дели документа разним невољницима Ромима и Албанцима. Ипак, чак и тако, 2016. је уз лажни државни удар, страну помоћ и невиђене фалсификате имао свега око  400 гласова више од истинске опозиције.  

Режим је поражен још 2013. на председничким  и 2016. на парламентарним изборима. Ипак, тада није имао ко да му то каже – опозиција се није довољно променила, а странци су га подоржавали. У Србији је деведесетих на изборе излазило по четири милиона бирача, па је све са 400.000 непостојећих „албанских“ гласова, Милошевић 1993. (усред рата и санкција и општег уједињење грађана у одбрани земље) добио свега 40.000 гласова више од разједињене опозиције. Требало је времена – да народ види судбину Српске Крајине и предају Косова НАТО-у. Требало је да Драшковић и Шешељ пропусте да преузму власт 1997. године. Уједињење опозиције било је предуслов, као и да Запад престане да санкционише народ, подржава власт, омогућава јој и чак даје милијарде долара. Ми нисмо имали тако чисту ситуацију као народ Црне Горе. Део државе нам је био окупиран, опозицију су финансирали (истина са вишеструко мањим средствима него Милошевића коју годину раније) они који су нас бомбардовали, власт је била у патриотској фази, делила је народ – али политички, а не национално (као што чини Ђукановићев режим). Распад режима није био овако велики и изражен као у случају ДПС-а, није било и нису били толико важни оволики истински докази из иносранства о његовој корумпираности и криминализацији.

Баш као и Ђуканвић 2013. и 2016. и Милошевић је 1996, 1997. и 2000. покушао да покраде изборе. То му није успело онда када су све структуре биле спремне за његову смену. Сада је такав случај у Црној Гори. Сећам се популарности песме „Једва чекам да недеља  дође…“, уочи 24. септембра 2000. године. Сви смо изашли на изборе и изненадили власт и покварене странце, који су мислили да разлика између опозиционог и режимског канидата неће бити тако велика. Износила је, међутим, више од 640.000 гласова у корист Коштунице.

Покушали су да фалсификују вољу народа, а онда је народ рекао своје.  Сећам се како сам се 5. октобра 2000. ујутро поздравио са породицом и отишао пред Савезну скуштину као да идем у рат. Тамо сам срео познанике – од обданишта до факултета. Другове из војске. Из основне школе који су обили прву трафику када сам уписао гимназију. Све чланове САНУ које сам могао да препознам. Срео сам и једног професора који ми је рекао: „Сада сам дошао као грађанин. Ако пошаљу Френкија и Легију на нас, вратићу се сутра као војник.“

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар