Чедомир Антић: Опозиција у Србији

уторак, 10 септембра, 2019 у 1:51PM

У Београду још увек трају преговори опозиционих странака и власти. Тема су изборни услови. Вучићев режим је прихватио дискретне сугестије из САД и ЕУ да ступи у овакве, прилично неформалне, разговоре, упркос чињеници да је према свим анкетама режимска коалиција готово двоструко популарнија од целокупне опозиције. САД и ЕУ су током протеклих година много хвалиле Вучићеве владе, чиниле су то више и снажније него икада раније. Ипак, релевантне међународне установе годинама указују да је Србија у све већој мери неслободна земља. Да њене демократске установе пропадају под притиском извршне власти. Да су медији неслободни у већој мери и на перфиднији начин него у време рата, санкција, кризе, Милошевића. Истовремено, највеће опозиционе странке – упркос слабости, притисака, нерасположења свих великих сила и неколико слабих резултата у протеклој деценији – најављују бојкот избора. У читавој тој чудној ситуацији, са свих страна чујемо захтеве и осећамо политичку радњу како би ове странке ипак изашле на изборе.

Парадоксално. Свемоћна власт, са утицајем какав нисмо видели од Брозовог и дуготрајном популарношћу какву је имао само Пашић, подложна је како притиску странаца тако и уцени истинске опозиције. Пријатељи режима из Вашингтона и Брисела, желе да сачувају своје штићенике и, што је још важније, потребан им је апсолутни легитимитет њихове владе. Опозиција, макар онај њен искрени и истински део, спремна је да бојкотује изборе и лиши се прихода и дарова  које доноси парламентарни статус.

Вучићев режим има мало постигнућа. Осим што је чврсто стегао власт његови домети су просечни или лоши. Ипак, ако је нешто темељно и успешно радио, он је стварао ауторитарни апарат којим је злоупотребом власти учинио све да пропадну демократске установе и буде сузбијена опозиција. Уз помоћ државе, преузетих медија и огромног новца успео је да уништи опозицију. Она је 2017. дошла у такво стање да су до тада одсутни и скрајнути политичари (Вук Јеремић, Драган Ђилас и Саша Јанковић/Сергеј Трифуновић) морали да је стварају изнова, у условима лошијим него икада после 1990. године. Од како је успостављен садашњи режим траје демонтажа демократских странака. Иако већ седам година не може да престане да говори о „бившој влади“ и „жутим лоповима“, Вучић је око себе окупио јато њихових отпадника разних врста.

Упркос томе, данас истинска опозиција намерава да бојкотује изборе за које не постоји ни најмањи изглед да ће бити фер и поштени. Владајуће странке злоупотребиле су државне фондове и најбогатије су партије у Источној Европи. Опозицији је практично немогуће да пронађе финансијере – сви који би то хтели постану жртве државног прогона и послови им буду јако угрожени.  Медији су затворени, приватни медији у власништву режимских послушника или чланова картела и остављени су на опозицију коју представљају као „криминалну“ и „издајничку“. По први пут после Милошевића имамо сателитеске режимске странке међу којима предњаче ЛДП Чедомира Јовановића и ЛСВ Ненада Чанка. Јовановић се понаша као уцењен човек. Изгледа као да је под претњом да сваког часа буде отпремљен у затвор. Измишља разне разлоге зашто би опозиција требало да изађе на изборе, говори неистине о прошлости, тврдећи да је 1997. водио бојкот зато што се тако борио против рата, предлаже некакву лажну прелазну владу сличну оној која је одузела демократију Македонији, или пак онима које су потврдиле аутократију у Албанији и Црној Гори.

Остаје питање чему толики труд око опозиције коју још само треба ставити ван закона, па да буде исцрпљен сав арсенал који је против ње већ примењен. У недемократским државама, каква је данас нажалост и Србија, избори су формалност. Опредељење грађана за странке је чак мање важно. Сва истраживања показују да је већина грађана незадовољна владом. Бојкот би могао, наравно уколико опозиција буде ваљано вођена, да доведе до мобилизације већинске Србије против једног безидејног, неуспешног и корумпираног режима. Прве жртве бојкота несумњиво биће опозиционе странке које изађу на изборе. Тако је то било 1992. и 1997. године – оне у прво време неће бити опозиционе, а потом ни странке. Ако Вучић изврши оно што је обећао Вашингтону и Берлину, и ако овог пута не одложи практично безусловно признање независности Косова, опозиција ће му бити саучесник ако пристане да седи у скупштини која не ради свој посао. Легитимитет погодбе за коју нас већ годинама кува заумним причама каква је „независно Косово нећемо признати никада, односно ако не добијемо нешто“, биће поништен ако неко буде бојкотовао изборе. Он то зна и Американцима је добро познато.   

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар