Чедомир Антић: Опозиција

понедељак, 25 фебруара, 2019 у 12:17PM

Ових дана чујемо бројне критике на рачун српске опозиције. Медији, чак и они критични према Вучићевом режиму, говоре о неспособности вођа опозиције да се наметну протестима који широм Србије током седмица окупљају стотине хиљада грађана. Прилепак Вучићеве власти, сателитска и склеротична сектица која је регистрована под називом Демократска странка Србије, тврди како у Србији не постоји уједињена опозиција, пошто је Савез за Србију наводно „Споразумом са народом“ напустио Програм тридесет тачака.

            Пре безмало четврт века многи су тако критиковали демонстрације које је организовала тадашња коалиција „Заједно“. Питали су се зашто студентски протест није уједињени са грађанским. Тек понеки би се досетио да је једна ствар послати полицију на опозиционе присталице, колико год их је окупљено на градским улицама, а сасвим друга када полиција после напада на демонстранте дође у прилику да упада на факултете и силом прекида штрајк универзитета. На тадашњим демонстрацијама, мада у народу пре те једвите победе на локалним изборима прилично непопуларни, говорили су увек Зоран Ђинђић, Весна Пешић и Вук Драшковић. Иако су њихова обраћања често била досадна или смо многе од тих мотива и метафора већ били чули, слушали смо их зато што су они водили странке које су победиле на изборима. Ђинђић ми је у октобру 1997. рекао да су, после првог круга избора 1996. сви они, вође коалиције „Заједно“, требали да поднесу оставке. Толико су чак и његова очекивања била виша од онога што се догодило. Срећом па нису. Политика није модна ревија, она је блато сачињено од мана, грешака, гордости и непочинстава читавог народа. Као што је грешка стварати култ око личности било ког политичара, тако је грешка и да са некакве анђеоске позиције посматрамо политичаре и гадимо их се као „врсте“.

            Када неко говори о потреби појаве нових лица у политици или је наиван или је злонамеран. Нова лица се, као позитивна појава,  јављају само у сређеним државама и старим демократијама. Овде нова лица подразумевају или децу моћника или револуционаре.  Драган Ђилас је пре више од четврт века био ново лице, Чедомир Јовановић је пре двадесетак година био ново лице. И? Ко их је препознао, ко их је школовао, ко подржао? Успели су тек када су ушли у странке. Могао је Драган Ђилас да заради милијарду евра на њујоршкој берзи, а Јовановић је могао да добије Нобелову награду за књижевност, али би сваки покушај да буду активирани као кандидати за неку дужност дочекао поспрдни узвик радикалске двестакилашице медвеђег шарма или рика биполарног генија из дела српства који још увек није примио хришћанство, што предаје на дивљем универзитету, који би их представили као најгори олош и покварењаке,  али и као замлате и згубидане који знају само за посао или за књигу. Код нас је борба против демократије и тржишта системска. У данашњем облику успоставио ју је Милошевић, али постојала је и раније. Она је и део нашег културног обрасца. Треба да је мењамо, али ту нема револуције. Ако су сви криви онда нема наде, не треба ни да се боримо ни да се надамо. За разлику од режима Александра Вучића демократска опозиција је и поред свих својих мана ипак знала за неку меру. Они нису губили српске земље, нити су кршили наше законе, нити су фалисфиковали изборе. Међу њима је било оних који би украли туђе мандате, али је било и суда који их је без демонстрација вратио. Било је и оних који су забрањивали кандидовање потредседника странке који им није био по вољи, али су када им је странка завршила испод цензуса, сами поднели оставке. Било је међу српским рефомистима и неорновских хобија који су мислили да могу да смењују народне посланике на телефонским седницама председништва – ево их, сада смрде код Вучића у комитетима и преплаћеним управним одборима.   

            Савез за Србију једина је истинска опозиција у Србији. То није похвала, већ чињеница која ме не весели. Његове вође не држе говоре на овим демонстрацијама, и мислим да не треба да буду тужне због тога. Ово су протести на којима је захтевана слобода и демократија. Они су усмерени против оног који нам их је одузео, против режима Александра Вучића. На њима говоре јавне личности, а организују их они који треба да буду будућа генерација наших политичара. Ако буду морали да се доказују као Ђилас и Јовановић могу да буду само мање успешни од њих. Њима требају наша добра воља и помоћ да се припреме за велики задатак који их чека. Марија Лукић и Аранђел из Бруса, Маја Пешић из Аранђеловца и стотине других  из десетина градова широм Србије, не треба да на чело српске државе дођу сутра као нечији помоћници или као изасланици обичног света. Биће потребно време и озбиљне припреме, сазревања. Ово је прави пут.

            У време влада демократских странака постојала је могућност слободног деловања и развоја опозиције. По први пут је макар делимично регулисано финансирање опозиционих странака. Док Тадићева влада није унела рестриктивне промене у закон о политичким странкама, наша се демократија постојано развијала. Само, требало би јој стотину година мира и сталног развоја да постане оно што желимо. Овако, остављањем новца СПС-у, подршком расту СРС-а, формирањем мастодонтске и пребогате СНС, њиховим површним реформисањем и омогућен је долазак на власт људи који су одлучни да укину деморкатију.

            Данас је пред нама пут тежак али предвидив. Ако се будемо спорили око појединости, бићемо потпуно поражени. Рецимо ДСС захтева да се опозиција одреди према статусу Косова и Метохије. Притом, устав који је донесен без истинске јавне  расправе, чији су текст посланици видели оног дана када су за њега гласали, а потврђен је на референдуму коме је на крају асистирао и РТВ Пинк, ове замлате посматрају као да га је са Синајске горе донео сâм Мојсије. Зашто не приступе уједињеној опозицији? Па демократија је највећа брана садашње политике према Косову и Метохији. Зар није Народна скупштина Србије током протеклих двадесет година донела бар четрдесетак разних резолуција, декаларација и закона који су бетонирали ДСС-ову политику пасивности, немоћи и псеудоконзервативизма према коме је свако јуче боље од данас, а свако сутра горе од садашњег тренутка. Да Вучић верује у своју политку изашао би са њом пред грађане и парламент. Будући да не верује он не само да избегава парламент, већ га упркос већини коју има гуши, баш као што ограничава и право народа на демократско изајшњавање. Зато је захтев за поштеним изборима кључан. „Споразум са народом“ који је понудио СЗС свакако има много мана и недостатака, али је извесно да нама требају појединости о концепту демократске транзиције, смене режима, његове демонтаже, антиауторитарних закона, избора за уставотворну скупштину, потребно нам је и неколико концепата будућих реформи. Како ћемо после уредити државу, решити статус Косова и Метохије, спровести економске реформе, водити културу или демографску политику, треба да одлуче грађани на демократским изборима подржавајући кандидате и њихове програме. Посланици ће пак у парламенту одлучити каква ће бити политика државе.

            Ове демонстрације нису панацеја српске државе. Оне су степеник ка успостављању слободе и демократије. Биће још много разочарања и недоумица, али ако као њихова тековина остане један општенародни демократски покрет – који   сарађује са странкама посвећеним заједничким циљевима  – биће сасвим довољно. 

Posted by
Categories: 2/5.000.000

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар