Чедомир Антић: Палмер или пламер

уторак, 17 септембра, 2019 у 3:09PM

На западу ништа ново. Сједињене Државе су током протеклих двадесет година много тога учиниле како би настао утисак да пролазе велике промене. Водили су упоредне ратове, излазили се из њих, задуживали се, изазвали су највећу кризу у историји човечанства… Измисили су првог председника из реда мањина, првог риалити-председника, по први пут су на места председника и потпредеседника кандидовали жене… У Београду су се другосрбијански бедници радовали Обами. Никада нису разумели његову политику, али су у њу учитавали своје идеолошке психозе, па су тврдили да им је узор. Наши националн-бољшевици су се порадовали Трампу. Тврдили су да познају његове саветнике, да ће промене бити велике и добре. Заборавили су, да је Америка била „велика“ – а Трамп је такву желео да обнови – онда када је Европа била у проблемима, а америчка војска у Европи. Убрзо се родила „дубока држава“ као универзално оправдање.

            И док чекамо идеалне пријатеље из Вашингтона, остаје тужна и непорецива чињеница: председник САД, од 1993. до 2001, мислио је од Црне Горе да је Македонија, а његов наследник, изабран 2016, проценио је Душка племенитог Марковића као ни мање ни више него „трулу кучку“. Ту традицију није променио ни нови изасланик за Балкан Метју Палмер. Он зна да Македонија може бити било која земља, а да је добра само „Северна Македонија“. Познато му је и да се „трулој кучки“, док је кињиш, треба обраћати са „сиви соколе“. Познаје он и српски,  а не би му било криво да каже како уствари говори и хрватски, босански, црногорски, а једног дана, и косовски. Воли да пише романе. Србе је у њима, чујем, пошто живот ми је превише ограничен да бих читао све што пишу америчке дипломате у приватно време, описао у складу са есенцијализацијом из деведесетих година прошлог века. Такав Палмер већ је почео да глуми одавно виђене комаде из времена Ричарда Дика Холбрука. Да ли ће му поћи за руком, видећемо, али поставља се питање шта му је циљ? Ближи се изборна година у САД (2019-2020). Дозволите ми да Вас, уважени читаоче и читатељко, подсетим на раније изборне године: 1991-1992, 1995-96, 1999-2000, 2003-2004, 2007-2008, 2011-2012, 2015-2016. Не знате шта је било сваке од тих година? Рат, Дејтон, бомбардовње, погром над Србима на Косову, независност Косова, пропаст демократских странака у Србији, лажни пуч у Црној Гори… Да ли се плашите? Можда и треба да се плашите, пошто је Палмеров литерарни двојник спречио „други геноцид над Бошњацима“.

            Метју Палмер нам је послао много јасних порука. Вероватно у свему намераваном неће успети, али јасно је да је „ноћ мрмота“ почела. Шта год да смо радили свих ових година, радићемо поново. Као у познатом филму Палмер нас буди уз осмех и усклик „Срећна 1991. година! Лепо ћемо се забављати у најлепшем раздобљу „Америчког века“…“ Шта нам Палмер мисли јасно је рекао у сусрету са Милом Ђукановићем и Душком Марковићем. Према његовом експертском мишљењу, регионалног познаваоца, држава – у којој је на хиљаду становника двоструко више убистава него било где другде на Балкану, где власт није смењена седамдесет година, где су властима опроштени ратни злочини за које су саучесници одавно осуђени, где нема поштених избора, где нису поштована основна права српског народа, где Албанци и Бошњаци не уживају она права која имају у Србији, где релевантне међународне организације већ деценију јављају о лошем стању политичких и медијских слобода – најбоља је у региону и пример за друге. Палмер каже да је његова мисија да омогући наставак преговора на Косову и решење функционалности за Босну и Херцеговину. Хоће ли решења бити као у „идеалној“ Црној Гори? Хоћемо ли на Косову и у БиХ видети укидање културних и просветних права српског народа, његово прегласавање, избацивање грађана српске националности са посла у маси, хоће ли баш све српске политичке вође и тамо бити осуђене на робију?

            Може се Палмеру. Велике силе извозе своје кризе и критичне људе. Шта год да каже или уради тешко да ће у сценаријима написаним на основу његових романа живети амерички порески обвезници. Само питам се, докле ћемо ми Срби трпети исте сценарије. Некада се говорило о оцу Медлин Олбрајт – колико је волео Београд и Србе који су му наводно пружили уточиште. Понеко се понадао чак и у судију Хашког трибунала сер Ричарда Меја јер, забога, жена му се звала Радмила. Сада се несрећни Ивица Дачић ухватио Палмерове, нисам је видео али нема сумње много лепше половине. Каже, она је са наших простора, па полаже наде у њу. Шефу српске дипломатије се све чини једноставним. Сиромашан духом, он верује да му је у земљу дошао водоинсталатер (игра речи,  на енглеском plumber звучи слично као и презиме уваженог дипломате), па је битно да ли код њега има неку земљачку везу.      

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар