Чедомир Антић: Парламентаризам

уторак, 5 новембра, 2019 у 3:19PM

Званична Црна Гора обележила је пре неколико дана, 31. октобра, јубиларних 113 година од како је словом устава постала парламентарна држава. Један режим који је „преломио мозак“ и „променио…“ – што каже она у политичара маскирана пандурчина – „… цивилизацију“, усуђује се да говори о континуитетима.

Питам црногорске режимлије и њихове најамнике: колико у Европи има држава у којима хапсе народне посланике? Колико, Брозове пандурчине и рушиоци капеле на Ловћену, има држава у демократском свету, у којима је половина народа обесправљена и прогоњена? У колико један пас рата и другар наркоса из суседне државе успева да се одржи на власти више од једног мандата и избегне сукцесивну доживотну робију? У колико њих први човек власти још има слободу да се љути што га као доказаног милионера и власника сата вредног 100.000 евра, опозиција назова лоповом. Још им, несрећа једна, са узвишене скупштинске говорнице добацује како су кретени. Не зна, Бог му дао здравље у мери у којој му је ускратио морал и људскост, да је реч о дијагнози и да тим својим простачким незнањем каља свето место парламента који у Црној Гори јесте шминка и штака, али ипак само његовим ослобођењем народ, без крвавог устанка и трајно штетен освете, може да  у будућности види слободу и истинску демократију.

Судбина и природа њене земље учинили су Црну Гору, тај бастион српске слободе, поносном и несрећном истовремно. Омогућили су јој да сачува искру народне слободе и постојање средњовековне славе. Донели су јој сиромаштво и државу у којој је тешко успоставити демократију. Упрвао зато, док је Србија у којој је током 19. века живело више људи чији су дедови рођени у областима данашње Црне Горе него у данашњем Милостану, постала парламентарна држава доношем Закона о Народној скупоштини 1858. године, у Црној Гори је ова установа заиста успостављена тек 1906. године. Кнежевина Црна Гора била је последња држава Европе која је добила устав. Каже онај кукавац, барски летописац Милан Шћекић, који није смео да се сучели самном на Радио Београду него се сакрио иза остарелог Шерба Растодера, како је Црна Гора заправо била претпоследња уставна држава континента пошто је, забога, Османско царство добило устав нешто касније. Међутим, ја то разумем, тешко је генијима вратити се на основне студије и дознати како је Цариграду први устав донесен 1876. године.

За разлику од Кнежевине Црне Горе, у чијим је уџбеницима стајало како књаз и господар влада, а у томе му само „помажу“ влада и скупштина, у Кнежевини Србији је 1859. Светоандрејска скупштина преузела власт и владала је државом све док се кнез Милош није вратио из прогонства. У Србији је скупштина почела да доноси буџете словом Светодуховског устава из 1869. године. Народна радикална странка је осамдесетих година ушла у сукоб са самовласним краљем Миланом, против њега је подигла буну на истоку земље, а коначно је 1888. успела да добије устав по коме су владе биране у Народној скупштини. Управо зато је свргавање краља Николе, великог Србина и црногорског владара, било корак напред. Зато је Велика народна скупштина српског народа Црне Горе из 1918, заједно са својих десетак муслиманских и арбанашких посланика, била, са свим објективним манама и грешкама, златно доба демократије у Црној Гори.

Где ће Црна Гора доћи ако разни тирани селективно и нетачно тумаче њену прошлост? Како разумети црногорски парламентаризам ако га не посматрамо двострано, преко онога ко га је невољно и левом руком дозволио и оних стотина школованих имладих родољубља, који су са Београдског универзитета донели пламен демократије и придружили га ватри слободе. Да ли су на обележавању споменули славне црногорске борце за демократију, а на првом месту Марка Даковића? Нису, наравно, пошто је Милогрцима најважнија њихова власт, а све што сје српско подсећа их на историјско утемељење Црне Горе пре њих и на демократију на коју грађани Црне Горе свих националности имају неотуђиво право.

Замислите да у Британији обележавају годишњицу парламентаризма сећајући се само Јована Без Земље, Џејмса Другог и противника парламентарне реформе из 1832. године? Годишњицу парламентаризма славе они који имају политичке затворенике и осуђенике монтираних процеса?! Парламентаризам спомињу они који су се после свега два скупштинска мандата одрекли црногорског језика и тридесетдвословног писма и вратили се српској Латиници?! Они који су власт засновали на комунистичком тоталитаризму, од кога су направили отклон само када су се због шверца и америчког новца посвађали са Слободаном Милошевићем.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар