уторак, 21 јануара, 2025 у 12:13PM

Pavle Grbović je predsednik stranke koja se prepotentno zove Pokret slobodnih građana – nikada samostalno nije dobila poslanike na izborima, a perjanica je naše opozicije. Pokret je formiran posle izbornog poraza Saše Jankovića, jednog iz šešira izvučenog kandidata na predsedničkim izborima 2017. godine. Kažem „iz šešira“, zato što je ovaj anonimni pravnik – sa par godina novinarske i još nekoliko činovničko-političarske karijere u saveznom ministarstvu sporta –  kao Zaštitnik građana u sukobu sa Vučićevim režimom probudio sve monarhijske i mesijanske instikte onih koji se zaklinju u evropske vrednosti i demokratiju.

Reč je o građanistima i drugosrbijancima čiji su uzori, međutim, u velikom procentu pevali davorike Titu i koristili pravoslavno sveštenstvo umesto rasnih konja. U Jankovića su se kleli i oni koji su samo jedna mandat ranije odjednom prezreli Tadića, pa pozivajući na neglasanje posredno podržali Nikolića i Vučića, a za Dačića tvrdili da je „Degol!Ona „duboka država“ koja je Jankovića i metnula „u šešir“ instalirala ga je računajući na njegov težak i politički opasan životni  kompromitacioni bagaž. Spasilac nije doneo novo doba o kome su sanjali, njima vlast a  metamorfozu i spasenje krezubom, antimodernom i gencidaškom srpskom narodu. No, kako su u to vreme savezničkim DS-om vladali Šule (danas ambasador Srbije u Vošingtonu) i Kena (danas takođe izbor, ali kao poslanik, SNS-a iz satelitske partije koju je kao naslednik komunista pre desetak godina osnovao Josip Drugi Broz), valjalo je ipak sačuvati propali Jankovićev politički brend.  Zato su, osvojivši u ime ujedinjene opozicije čak trećinu Vučićevih glasova, ali teško porazivši klovnovskog antiheroja Belog i njegovog pratioca Prilepka, prevarili DS i osnovali Pokret slobodnih građana.   

Da su „građani“, pokazali su kada je ljubomorna gospođa Janković tokom kampanje oterala potencijalnu članicu pokreta Mariniku Tepić iz automobila negde u južnosrbijanskoj nedođiji. Da su „budućnost“, dokazali su tako što je Janković vratio u politiku Draga Đilasa, a onda utekao iz koalicije. Da su „posebni“, ispostavilo se kada je predsednik napusto svoj pokret nakon što je prema sopstvenom priznanju drhato na podu nekog hotela. Oci osnivači PSG-a su se razmišljali, ali ne o najvažnijoj temi – da promene šovinističko ime i nazovu se „Pokret slobodnih građana i građanki“. Ta tema još uvek nije došla na red, pa posledično pokret nikako da dođe na vlast.  Ovde se nije radilo o ključnom ideološkom pitanju, već o opstanku, jer šta su građani bez lidera? Imali su ponudu jednog advokata, čiju će strančicu kasnije podržati i Sv. Latinka (Perović). U vođstvu su međutim procenili da je on previše dosledan i ekstreman za njih. Bilo bi, uostalom zanimljivo da su koju godinu kasnije zajedno sa njim, tvrdeći da su nacionalna manjina „Vojvođani“, došli do manjinskih poslanika, a onda se posredstvom njegovog druga sa liste –  vođe srpskih Hrvata Tomislava Žigmanova – priključili naprednjačkoj vladi Ane Brnabić. Zato su se okrenuli Sergeju Trifunoviću. Sa hiperaktivnim  bleskom su doživeli renesansu – procenjivali su ih na 5% a ovaj je lutao Srbijom i lupao kao otvoreni prozor na Bakingamskoj palati. No, taman da poentira Trifunović je izašao na izbore koje je većina opozicije bojkotovala i to nakon kampanje bojkota u kojoj je PSG učestvovao! Propali su kao žeton. Trufunović je na odlasku rekao kako se raduje izlasku iz politike,  zato što su te godine u Beorgadu snimali 50 serija, a njegov je gluteus primao tantijeme samo od jedne! Podneo je ostavku, a oni koji su u njemu videli malosrbijanskog Regana, pomislili su da bi mogli da potraže novog Borisa Tadića. Ako tako ne učine,  protiv koga bi u slučaju pobede, nakon desetak godina truljenja na vlasti, mogli da vode kampanju „belih istića“?     

Umesto Tadića izabrali su Pavla Grbovića – kažu lep je, ali je Tadić 2003. za njega  bio Taljeran – bogat životnim iskustvom, politički kolenović koji poznaje Srbiju i koga svi znaju. No, kakva stranka – takav i Bred Pit, oci osnivači PSG-a morali su da prihvate da Grbović nije govornik Tadićevog profila, pa čak i da periodično treba proveravati da li uopšte ume da govori. Ovaj tridesetogodišnjak lišen posebnih karakteristika, diplomirani pravnik bez karijere i bilo kakvog dela, bezbojna ličnost koja bi najbolje mogla da se pokaže tek da je, umesto trenutnog jalovog posla izigravanja Đilasovog Sejde Bajramovića, u mlađim godinama reklamirala muški donji veš. Takvo manekenstvo omogućilo bi mu da se posle desetak godina skrasi, oženi u inat dušmanima za ženu, i otvori restoran. Ovako će kao doživotni predsednik stranke (savetovane mudrošću lijolikog Zorana Hamovića – „izdavača sa stavom“),  koja sama više ne izlazi na izbore, u legalno nasleđe ostaviti samo restoranske račune.  

Grbović je završio prava. Državni fakultet! U biografiji na vikipediji tvrdi da je bio „među najboljima“, te da je osvojio neke neimenovane „nagrade“, no kada odete na predloženu internet adresu  – sajt PSG-a – nema ni reči o temi. Sigurno bi se pohvalio da mu je prvo radno mesto bilo negde drugde, a ne u kombiju koji naziva pokretom, a misli da je partija. Neki bi rekli da je takav čovek makar svestan svoje skromnosti, pa se za sada oslanja na mladost i činjenicu da ga ocvale građanke starije od pedeset godina poistovećuju sa mladim Čedomirom Jovanovićem, uz preporuku da jeste falš, ali je nabavljen preko Temua! Tako bi,  kada mladost prođe a intelektualna skromnost se naplati, možda mogao da računa na mesto u EPS-u pod Vučićevim naslednicima ili u boljem ishodu, ako pobede zeleno-levi i sa njima neobdareni Miketić, na plaćenu „evropsku“ funkciju za „Petim stolom reformi EU za Konfederalnu Republiku Bivšu Srbiju“. No, življenje podrazumeva kretanje. On se trudi i smrdi gde god je u mogućnosti. Ako vidite Grbovića na demonstracijama studenata znajte da ga nisu prepoznali, inače bi ga kao i Mariniku Tepić i sa ulice najurili. Sve u skladu sa tekovima moderne demokratije.   

Pošto ipak mora nešto da radi, a pre par godina se venčao (za ženu), čime je ispucao najvažniji adut svog personalitija a još je u opoziciji, Grbović učestvuje u emisijama političke pantomime i vodi nalog na tviteru. Nedavno je u jednom postu napisao:       

“Tokom dva meseca studentskih blokada pozvali su (na RTS, prim Č. A.) jednog studentskog predstavnika – doduše iz 1996, bivšeg studenta i bivšeg čoveka Čedomira Antića.  Od više hiljada profesora koji su podržali proteste, na RTS-u je bio jedan – i to u emisiji naspram tri druga gosta. Političke debate u trenutku kada je zemlja u najvećoj krizi , da ne pominjemo.” 

Ubogi Grbović. Pa on ništa ne zna. Ovo “bivši čovek” pozajmio je iz mog govora od pre pet godina pred Crkvom Sv. Marka. Da je to bio loš odgovor ne bi i danas svrbeo Mila Đukanovića, bošnjačku propagandistkinju iz lista Danas Safetu Biševac i evo Grbovića.  Verujem, ipak da je površni i neinteligentni Grbović pre par dana, ovo pročitao u Danasu i plagirao. Da, rekao sam da su bivši ljudi onih 88 koji su javno tražili da bude obespravljen srpski narod i progonjena pravoslavna crkva u Crnoj Gori. Služili su Titu, šlepovali uz Đinđiča, koristili Tadića, a onda su prešli kod Đukanovića, kada je pao prestali su da mu služe. Kaže nesrećnik da sam pozvan na debatu na RTS-u kao bivši student. Pozvan sam, naprotiv, kao redovni profesor Beogradskog univerziteta. U vreme kada je Grbović imao osam godina bio sam najmlađi član Upravog odbora Univerziteta u Beogradu – predložen od univerziteta i imenovan od prve demokratske vlade. Osam godina kasnije me je Tadićeva vlast, opet na predlog ustanove, imenovala za predsednika Upravnog odbora Instituta za savremenu istoriju. Taj drugi profesor, koji podržava blokadere, nije bio aktian pre 28 godina iako je stariji od mene. Sada je u “Progralsu”. Ja sam rad da pokažem račune o tome kako sam finansirao svoje političke aktivnosti tokom protekle tri decenije, da li je i taj profesor spreman? Računi koje plaća Rokfeler fondacija se ne računaju.   

I Grbović bi mogao da kaže da je na RTS-u bila jedna debata, neravnopravna – na voljenim mu N1 i NovojS niti jedna.  

O tome da sam i zašto “bivši čovek” reći ću nešto na kraju ovog teksta. No najpre da se posvetim malo uvaženom članu Političkog saveta PSG-a izvesnom dr Miroslavu Kopečnom.  Pre nekoliko dana sam gostovao na TV Blic, među brojnim komentarima primetio sam i sledeći:    

 
“@miroslavkopecni5724 : Evo ja se potpisujem. Moje ime je prof. dr Miroslav Kopečni, naučni savetnik i bivši direktor Institua u Vinči i javno kažem – Vi ste prof. Antiću i štrajk breher i neko ko se jako osramotio.” 

Jako mi je nešto zasmrdelo kada je spomenut Kopečni. Nakon što sam se dobro izbljuvao dosetio sam se i zašto. Teško je naći biografiju ovog dikretora instituta iz vreman Slobodana Miloševića. Na sajtu PSG-a samo fotografija fenkareisanog osamdesetogodišnjaka. U novinama šturi životopisi nabrajaju kada su ga razni režimi častili različitim sinekurčinama. Na jednoj kandidacionoj listi nalazimo podatak da je rođen 1946. godine.   Bivši ambasador u Slovačkoj, Miroslav Kopečni tamo je dospeo kao kadar Demokratske alterantive – partije Miloševićevog gradonačelnika Beograda. Posle je bio šef kabineta potpredsednika Vlade Jovana Krkobabića. Bio je i poslanički kandidat Krkobabvićeve penzionerske partije – mada je tada imao manje od 65 godina.  Kopečni je doktor fizičke hemije. Politički je bio angažovan i u starom Čovićevom SDP -u, a bio je predsednik beogradskog odbora te stranke. Bilo bi zanimljivo sagledati raniju biografiju Kopečnog. Kako je fiziko-hemičar došao na čelo najvećeg naučnog instituta na Balkanu gde ne dominira njegov obrazovni profil? Ko ga je tačno tamo izabrao u vreme vladavine Slobodana Miloševića i kojom je linijom tamo stigao – možda istom onom koja ga je odvela u starorežimske Nojeve barke Demorkatsku alternativu, Partiju ujedinjenih penzionra Srbije, te možda i PSG?!  

Ja se Kopečnog sećam iz marta 1997. godine. Ustanove Studentskog protesta 1996./1997. tada su već dogovorile završetak protesta. Trebalo je da režim i formalno ispuni poslednji zahtev. Iako podeljeni predstavnici studenata delovali su zajedno. Na poslednju sednicu dekana i (iz nepoznatih razloga) direktora instituta,  došao je prvi i poslednji put direktor Instituta “Vinča” Miroslav Kopečni. Zapamtio sam ga i u trima knjigama (Decenija, Spomenica studentskog protesta, Evoluta: Beograd, 2006; Studentska fronda, Stubovi culture: Beograd 2011 i O revolucionarima, kriminalcima i drugm namernim prolaznicima, Laguna: Beograd, 2021) opisao sam njegovu histeričnu tiradu o tome da studeti protestom ugrožavaju njegov institut. U raspravi mi je zapretio fizičkim nasiljem.  

Danas Kopečni piše samo komentare ispod emisija. Tamo mu je i mesto, kao i Grboviću za kog je Tviter ipak previsok cilj. Ja recimo nikada nisam pretio studentima, silom se nisam suprotstavio ni siledžijskim blokaderima iz 2014, godine, o čemu imam i sudsku presudu pošto su me dve osobe slične Kopečnom pre deset godina primorale da ih tužim, pa sam na sudu opovrgao njihove klevete. Sada on meni govori da sam se osramotio. Čovek bez stida, trebalo bi da ćuti kad je o bilo kom poštenom čoveku reč. 

Pavlu Grboviću poručujem da nije sporno: moje vreme je možda odavno prošlo. Cenu u borbi za pravdu sam uvek plaćao i žao mi je što do sada nije stigla i ona koja podrazumeva polaganje života. Ja sam na to spreman. Dok se to ne dogodi ja ću i dalje raditi za nauku, moj narod i moju porodicu.  A šta Grbović radi i za koga? Kad smo kod toga, nameće se i pitanje šta je Grbović? Ja sam čovek koji ima prošlost. Šta je on koji prošlosti nema, a nije u stanju da razabere ko je ko u jednoj običnoj debatnoj emisiji? Da li je on, takav, budućnost? Budućnost čega: okupacije Srbije, političke dekadencije, hegemonije mediokriteta? Treba učiniti nešto pa biti “čovek” makar jednom u životu, a ne mokri san dela matorih građanki, sudbina neke neuspele Trifunovićeve čirlidersice i žumance jednog političkog mućka iz koga nikada ništa neće nastati.  

Ukratko, moj poziv Grboviću je da, nakon što ga sa ulice oteraju, ode negde podalje… Tamo gde ga neću ni videti ni namirisati.      

Posted by Напредни клуб
Categories: Текстови и анализе