Чедомир Антић: Писмо из будућности

понедељак, 18 маја, 2020 у 8:35AM

Сви смо смртни. Свакој власти дође крај. Краља Николу су свргли. Тито је умро, а кажу да годинама пред смрт није имао власт ни у свом домаћинству. Такав је живот.  Знао сам да ће бити овако. Мада надао сам се да ће приземљење бити мекше. Некако сам се надао букету цвећа, дворцу, имунитету, као Борис Јељцин. Само за тако нешто треба бити Јељцин – пијани див на челу пребогате нуклеарне силе. Не бих говорио истину када бих вам рекао да ми се са власти није силазило – лагао бих када би тврдио да сам био спреман да платим цену плаћену за успон. А она је могла бити само много већа.

Мрзите ме колико хоћете. Од вас Срба и посрбица – којима су истина, правда и слобода милије од разума, који верујете у свеце и битке са којима смо 1945. раскрстили, којима је срце на Косову, а мозак у Београду – ништа ни не очекујем. Нисам се никада клео ни у Муслимане, Хрвате и Албанце – од самог почетка уз мене су били због Срба. Данас, када ме ослобађају из притвора Међународног суда у Хагу мени није криво што су ме моји издали. Јасно је и зашто. Ми нисмо били ни демократе ни социјалисти. Хтели смо много, а имали смо мало могућности. Зато смо ушли у послове које сви на свету раде. Па у правној, острвској, уређеној, хиљаду година неосвојеној Енглеској, народ попуши пола милијарде фунти нецарињених и неопорезованих цигарета. Шта да говоримо о држави којој је то половина буџета? Нисте били на власти па не знате: неке ствари су вам када дођете до велике власти и моћи наметнуте, дате и ви се према њима повијате или се ломите. Нису јунаци они који су се сломили, већ они који су преживели. Радити са Београдом, када га води неко ко чека „боље карте“, нема довољно власти, рачуна на међународно право или верује у деда Мраза – претстављало је самоубиство. Са њима је радио само онај ко је морао. Радити са људима захваљујући којима сам се одржао – од света високе политике до оних, што би рекао Зоран Ђинђић, „бића из пакла“ – било је сигурније него са Београђанима.

Тај посао је ипак био као дрога – временом је постајао све потребнији и све штетнији. И сада, после толико година, шта? Прво сам издао оне које сам морао – то ради сваки велики политичар. Уследиле су корисне издаје. Касније је издаја постала део карактера.

Нови идентитет нисам конструисао – то је Ђиласово дело. Нову државу нисам створио, она је створена у давнини 18. века, призната на Берлинском конгресу, са југолсовенским континуитетом. Време благостања нисам донео, на северу Средоземља сви живе као ми или боље. Испада да сам донео криминал, шверц, убиства, дугове, упропастио привреду и раширио корупцију. То и није пуна истина, јер са мном су били сви они који се нису питали одакле нам новац, а посебно они који су тај новац примали.

Питали су ме зашто нисам просто побегао. Нису разумели: мене нема без власти. Таква је природа игре. Хтели су да зауставим време, држим Црну Гору као Луксембург, а нису ми дали ни промил услова. Оно што су некада дозвољавали сада их љути. Чак више није могуће ни газити Србе.

Коначно, све се скупило. Народ незадовољан, Срби уједињени, албанске и муслиманске вође незасите, ЕУ се у декаденцији сетила међународних закона, Америка се закратко оканула Руса, додајмо томе епидемију, кризу…  Устале су стотине хиљада, ударили на полицијске станице и касарне, а странци су подржали ове моје беднике да ме се одрекну. Склонио сам се у најближу амбасаду. Победници су се спорили око тога да ли да ме суде или да поново уведу смртну казну, а нека будала са Филозофског факултета у Београду је предложила (странци су се тога одмах ухватили), да ме изруче Међународном суду у Хагу. Тај суд ничему не служи, па је Америкацима згодно дошло да покажу како им је стало до међународне правде и када су њихови људи у питању. Самном су судили само једног нашег новинара што је оптуживао Србе за биолошки рат и позивао на убиства. Тај наш Шешељ је кмечао, ја сам се борио.

Доказа против мене није било. Око људских права, прогона Срба и политичких убистава сам се лако снашао. Мислим, са њима је против Срба ратовао Бин Ладен, а ја да будем крив…  Покушали су око организованог криминала, али боље да нису, ја сам политичар и моји саучесници су углавном политичари… Ако ме разумете.   Коначно су ме ослободили. И шта сад?  Правно ја сам невин. Реално, нагло су ме избацили из посла у коме нема банкарских гаранција, а окрећу се стотине милиона. Људи који ме сада траже не верују у суд, не разумеју историјске околности и не завршавају на „сметлишту историје“, него на правој депонији у Медиљану или Сијудад Мексику.   

Шта сад?!

Posted by
Categories: Актуелно, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар