Чедомир Антић: Планови злих

четвртак, 9 јануара, 2020 у 1:54PM

После осамдесет година по први пут имамо прилику да победимо у нашој борби за одбрану права и достојанства. Нема назад: када узму наше светиње, ући ће и у наше куће. Чувајте се. Они би желели да добију изговор да вас протерају као што је прогнан наш народ из Хратске. Не наседајте. Данас се ратови воде другачије. Ми немамо авионе да бомбардујемо одреде смрти, већ су на страни одреда смрти исте оне авијације које су пре више од двадесет година убијале нашу децу. Већ смо победили јер постојимо, зато што смо ту, упркос свему. Да су њих гониле Сједињене Државе, до сада би заборавили не само она два слова вишка, већ целу азубуку, па би мукали, рзали, а неки би и њакали.

Када помислите да ће вас убити, седите или лезите на прагове својих – наших светиња. Као и сви модерни насилници и Ђукановићеви јањичари верују и тврде да туку, кољу, ваде очи и набијају на коље у самоодбрани. Нека цивилизовани свет види ко су и шта су, чији су и где иду. Монтенофашизам – црногорска верзија шовинистичке мржње – је ту. Нема усташа али има дукљаша. На улицама је народ. Ми смо народ. Они су униформисани, мобилисани, плаћени, уцењени или опијени мржњом, свеједно. Ми нисмо браћа, они су изабрали да не будемо онда када су „заробили себе у туђина“. Они се плаше. Знају да пред оваквим отпором немају изгледа. Ми бранимо своје биће – а не Бризову Југославију или окупирано Косово. Они немају шта да бране, зато и желе да узму туђе. Зато су нервозни.

Душко Марковић је све у животу изградио на покушају – тврди да је спречио покушај државног удара (без жртава!), припадник је покушаја нације, државу је претворио у државни покушај, а сада тврди да је покушано спаљивање заставе Црне Горе. То је први протест у историји дипломатије због покушаја спаљивања заставе. Ја нисам антрополог, али ми се чини да свих ових стварних или умишљених покушаја не би било да овде није реч о покушају од човека.

Толико су се уплашили да су окупили петиционаше из региона. Многи од њих примају новац из буџета Србије, а грде је као да је Трећи рајх. Не могу да одолим а да не напишем нешто о првој четворци. Латинки Перовић – пензионисаној комунисткињи, активној либералки:  била је на власти када су Србији уставним амандманима отели Војводину и Косово и кад су у Крагујевцу палили стрипове (зато што је реч о „декадентној уметности“). Данас сујетна тавори старост љута на домовину, а једна њена следбеница оправдала је свој потпис на лажне оптужбе које су Зорана Ђирјаковића коштале радног места, тврдњом да то чини због изванредног текста који је пре тринаест година објавио о светој баба Лати.  Стјепан Месић је као младић (имао је тада само 56 годиница) говорио о НДХ као изразу историјских тежњи Хрвата. Данас лаже како није за задатак имао разбијање Југославије, иако су му када се похвалио тим успехом приредили овације у Хрватском сабору. Пре десет година тражио је напад Хрватске војске на Републику Српску. У међувремену изиграва миротворца, долази у Србију као првак Игманске иницијативе и игра се партизана са Александром Поповим и Надеждом Гаће. У Србији остварује неку ситну пензијицу за своје активности 1991.-1992. године и тиме се дичи.  Будимир Лончар је био на челу дипломатије  СФРЈ и када је трајала Вуковарска операција. У Хрватској му то није узето за зло. Сигурно је допринео националној ставри више него погинули зенга Благо Задро (мада су по образовању били  једнаки). Покојни хрватски новинар Денис Куљиш писао је да је Лончар као млади партизан учествовао у бруталним погубљењима (дављењем у мору) „непријатеља револуције“. Споменуо је и једну удављену девојку, а Лончар га колико се сећам није тужио. Пре десет година сам га посматрао поред одра патријарху Павлу где је представљао Стјепана Месића чији је био саветник. Стојички је издржао стајање на сунцу, а чини ми се да је тамо био и тадашњи председник Црне Горе. Сада му смета део те цркве  и грди Србију што је подигла глас. Потписао се и Милан Кучан. Човек који је разбио Југославију, обожаван од дела београдске нашминкане елите, дао је недавно интервју где је испало да је он бранио Југославију, а да покрет „Словенија здај“ није био више од постмодерне. Тако су из хумора убили 54 наша војника и официра. Данас напада Србију зато што не помаже уништење свог народа у Црној Гори. Као мали дечак пронашао је кров и хлеб у Недићевој Србији. Кажу да је имао крупне очи и волео да пије млеко. Много тога је после научио и постигао, изузев да каже „хвала“.

Имамо и ми пријатеље у земљи и свету. Мало боље и квалитетније од гуја и акрепа из деведесетих које се окупљају око Ђукановићевог режима.  

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар