Чедомир Антић: Подела и делиоци

понедељак, 13 августа, 2018 у 3:57PM

Током претходне седмице власти Србије су коначно (или можда по ко зна који пут ?) изашле са предлогом за решавање трајног статуса Косова и Метохије. Председник републике рекаo је да жели разграничење између Срба и Албанаца. Премијерка и министар спољних послова на разне начине ставили су до знања јавности да су и они за поделу. Оштра и категорична реакција Српске православне цркве уверила нас је да макар неко узима озбиљно најаве власти. Опозиција, уједињена у Савезу за Србију, узела је зато Косово и Метохију за централни део свог програма. Међу тридесет тачака Косово и Метохија су на првом, а Српска и народ у региону на 22. месту ! Међу овим странкама има оних које годинама тврде да је Косово изгубљено, вође већине су као министри тврдили да Србија треба да прихвати да Косово има 95% овлашћења независне државе. Сада им је формални останак Косова у Србији централни део заједничке политике. И Јанковићеви „слободни грађани“, Јовановићеве „либералне демократе“ и неоусташки невладин сектор у Србији кажу да су против поделе, јер Албанци ће и даље живети и у Новом Саду и Београду… Питају се, како то поделити? Поделе им наравно нису сметале када су Србе најурили из Призрена, Суве Реке, Клине… или када неколико хиљада организованих манијака и манијакиња из Ђаковице, десет година после рата, организовано бацају остатке православне цркве у реку или забрањују српским старцима и старицама да на сат времена оду на грбоље.

Сада су припадници Вучићевог режима смисили да би могли да се разграниче са Албанцима. Поделу спомињу ређе, ваљда из страха од ЕУ и САД. О признању независног Косова после поделе не говоре, јер како тврде, „то се никада неће десити“. Остаје нејасно ипак чему онда разграничење. Четврт века је Вучић, све до прошле године, палио српски народ како ће Косово и Метохија једнога дана бити ослобођени. Тражио је да буде проглашена окупација ових крајева. Бечио се на све нас који смо се залагали за историјски споразум Србије и Албанаца, поделу покрајине, аутономију за енклаве и екстериторијалност за пет светиња. Тврдио да је то само наша варка како би дали све и после распарчали Србију. Од како је постао председник он међутим говори о „тешким изборима“, „раскидању са митовима“, о томе да „ако добијемо и метар Косова добићемо „нешто“, пошто сада немамо ништа“, сетио се и демографије, па мудро збори да ако се ништа не промени за четрдесет година само можемо доживети да буде угрожено и Врање.

Као човек, Вучић ми се, морам то да отворено и јасно кажем, гади. Он је превртљиви покварењак. Велики каријериста без значајније каријере. Ђаволов шегрт који је надвражио сотону, унизио ниског и обесчастио нечастивог. Политички залуђеник који је игру претворио у смисао. Тај лажни смисао он је наплатио за велике паре. Не залаже се он за спашавање оног што би још могло бити спасено. Он тренутно разорном политиком и медијском ватром слуђује народ и обесмишљава противнике. Он ће можда, када преда Косово и Метохију бити политички рањен, али његови непријатељи биће политички мртви или макар гурнути у кому. Јер у политици не побеђује ни најбољи, ни добар, већ онај који преостане.

Логично би било да Вучићеву политику подрже сви они који рационално виде да дугорочно нема другог решења, нити спаса за српски народ на Косову и за наше светиње. Ипак, пажљива анализа показује да Вучићев режим не ствара националну платформу за спас и обнову Србије и заграничних српских земаља. Он не уједињује народ, као што су то чинили наши краљеви пред велике, победоносне ратове са Турцима и Немцима. Напротив он дели народ и спрема Србију за вишедеценијску личну владавину. Косово за њега није ни „најскупља српска реч“, ни „најтежи национални проблем“, оно је за њега једноставно инструмент, као толико идеала и људи у прошлости.

Један од најснажнијих аргумената за ову тврдњу је његово систематско избегавање да о свему, на иницијативу његове странке, која је у Србији у овом тренутку и најмоћнија и најпопуларнија (без премца у односу на било ког претходника осим у кратким раздобљима Пашићевих радикала), одлуче демократске установе. Напротив, о свему одлучује председник скривен иза некаквог „унутрашњег дијалога“ и акламације недемократске скупштине која не расправља ни о буџету!

Када је прошле недеље на прослави масакра 2.000 Срба и прогона њих четврт милиона из Републике Српске Крајине, присуствовао и пуковник црногорске војске, нисам се присетио ни вековног јединства српског народа нити бројних изјава Мила Ђукановића од пре три деценије. Сећао сам се како су власти Србије и Црне Горе гарантовале међународним споразумом заштиту народу Крајине. Како су се љутили када им у Книну нису веровали, како су смењивали крајишке председнике и владе и гурали онај народ у екстремизам. После су Крајину оставили на милост непријатељима. Ђукановић не би био на власти да онда није био део те прљавштине. Тако се и данас одржава славећи трагедију оних које је преварио.

Да би поробили народ тирани и диктатори треба прво себе да ослободе свих начела, савести и људскости. Ипак, на послетку нација, судбина или, макар, историја, донесу правду и тирани падну. Увек је тако.

Posted by
Categories: Ставови, Текстови и анализе

1 Коментар на "Чедомир Антић: Подела и делиоци" Оставите коментар
Dragan
13. августа 2018. at 18:45

Potpuno u pravu i za neoustaske nevladine organizacije i za polozaj Srba u regionu.Zasto izmisljamo toplu vodu i za Srbe u Crnoj gori kojih je oko 30 % ne trazimo ono sto ima 20 i kusur % Albanaca u Makedoniji?! Eto kriterijuma za Nato drzavu Crnu goru od jedne buduce Nato Severne Makedonije..Ovo je samo primer….

Оставите коментар