Чедомир Антић: Подела Косова

понедељак, март 5th, 2018 у 6:42AM

Београдски недељник Сведок у новом броју доноси ексклузивну и по свему веродостојну вест да су представници српске владе приликом недавне посете Берлину понудили поделу Косова и Метохије.

Учени уредник Сведока, већ годинама Лондонац, Милан Динић ову је вест сазнао од утицајног британског новинара и публицисте Тима Џуде. Није сматрао ове информације довољно поузданим, па се распитивао на разним странама, покренувши своје разгранате и бројне везе у неколико европских земаља. Сазнавши за детаље, који више нису подоразумевали само повратак српске власти у искључиво Србима насељени север Косова, већ и предају делова јужне Србије где живе Албанци такозваној „Репубљик Косова“, Динић је током дуготрајне новинарске истраге сазнао многе појединости. Високи функционер Вучићеве администрације је на директно Динићево питање о подели покрајине дао чудноват коментар: све опције су на столу, нараво за добро Србије, њене будућности…

Србија има несрећу да има много способних политичара али јој мањка државника. Од када се бавим политиком залагао сам се за „историјски споразум“ Србије и косовских Албанаца, етничку поделу Косова и Метохије, успоставу аутономије за енкалве у Грачаници, Штрпцима и Гори које остану изван Отаџбине и задржавања суверенитета Србије над пет светиња (Пећка патријаршија, Високи Дечани, Грачаница, Арханђели код Призрена и места Косовске битке). Познајући стање српског друштва, свестан дугорочних снага нашег народа, забринут над судбином милион Срба у Републици Српској и још пола милиона у Црној Гори и Хрватској – а у прве две је српски народ до пре неколико деценија био већина, у трећој четвртина становништва – веровао сам да је у интересу Србије и Српства компромисно и трајно затварање косовског питања. Са непреболном тугом у срцу, са сетом због векова славе и мучеништва који обавезују, знао сам и свуда о томе говорио да ћемо чувајући земље у којима више нема Срба изгубити народне снаге и могућност да изградимо државу и дугорочно заштитимо нашу нацију. Данас, када и Српска напредна странка, политичка организација маскираних и дезинфикованих Шешељеваца, вероватно покушава да добије поделу и то неповољнију од оне коју је било могуће постићи 1990, 1998. или 2004. године, треба се сетити како се развијала ова идеја чија историја говори о трагичном стању у ком се током протеклих деценија налазила српска елита.

Косово је света српска земља. Оно наравно није свето у овим границама. Краљевина Србија желела је да ослободи српски народ. Била је спремна да се споразуме са Албанцима, омогући им самоуправу, али је желела – због притиска великих сила и економске нужности тог времена – да добије излаз на отворено време. Аустроугарска јој није дала приступ преко српских и југосовенских обала, па је покушала да се дочепа приморја насељног Албанцима. Није у томе успела, граница на Проклетијама одређена је од старне Великих сила. Од времена када је албанско национално питање на Косову и Метохији отворено – под комунистичком дикататуром, са наметнутом аутономијом, досељавањем Албанаца и прогоном Срба – има српских политичара и државника који су се залагали за поделу. Списак је обиман. Може се рећи да је подела тајна жеља већег дела српских политичара. Истраживање Министарства за КиМ из 2008. показало је да је подела жеља и већине грађана Србије.

Добрица Ћосић, Зоран Ђинђић, Зоран Живковић, Ивица Дачић, Милорад Додик… само су неки од наших председника и премијера који су се непрекидно или привремено залагали за поделу. Зоран Анђелковић, бивши социјалистички посланик и министар, председник привременог извршног већа АП Косова и Метохија лично ми је рекао као су Милошевића у намери да створи српски ентитет (и у будућности подели Косово и Метохију) спречавали локални српски политичари чији су материјални интереси налагали да покрајине остане каква је и била…

Постоје ту међутим два проблема. Мени је јасно да наши политичари нису желели да преузму одговорност. Да изгубе нешто за шта су деценијама уверавали народ да је наше и неотуђиво. Знам да су личне каријере изнад свега и да је само важно злурадо питање „ко ће да сноси политичку одговорност и штету на изборима“. Јасан ми је и страх од пар хиљда фанатика, међу којима је мали број искрен, јер да јесте ја 1993/1994 не бих био један од жалосне мањине (уместо четвртине) војника из Београда у гњиланској касарни „Цар Лазар“. Ипак, постићи и најповољнији, а камо ли овакав мањкав, „историјски споразум“ са Албанцима подразумева политичку и духовну, а не маркетиншку припрему грађана. Треба питати народ, припремити га за одговорно одлучивање и послушати шта год да одлучи. Све осим бесмисленог чекања. Јер, ако се опредељујемо за замрзнути конфликт, онда треба да се припремимо за деценије стрпљиве борбе која подразумева вероватно и кратки, тешки и ризични рат. Лако је (као, на пример беспослени професор Филозофског факултета Миш. Ковић) србовати из топлог стана у Београду. Друго важно питање односи се на Сједињене Државе и Немачку. Према сазнањима Сведока, Албанци су спремни на компромис, али Берлин и Вашингтон се опиру. Наравно да је тако јер функционери дипломатија средњег ранга нису овлашћени да о томе одлучују. Ако жели поделу Косова и Метохије српска влада не може да понавља Вучићеве маркетиншке лукавости о „нелаком споразуму у коме Србија жели нешто за узврат ако ће дозвилити да Косово уђе у УН“ (и буде независно). Потребне су сасвим другачија стратегија и политика националног јединства, одлучности и притиска на САД и ЕУ.

Политика попуштања, глуме и капитулантства из протеклих година, може водити само безусловој независности отете покрајине и угрозити Србију у будућности.

Posted by
Categories: Ставови, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар