Чедомир Антић: Поглед на сентенарију

понедељак, 24 децембра, 2018 у 9:18PM


Пролази стогодишњица од завршетка Првог светског рата, од победе демократије, и националне слободе у Европи.

Обележена је млако. Има и разлога. Некада је европски континент доминирао светом. Да би се Европа уредила, Велике силе измериле и обрачунале, морала је два пута да буде запаљена планета Земља. На крају, после страшних изазова два тоталитаризма, Хладног рата и великих нада управљених ка уједињењу Европе, биланс је више него жалостан. Узете заједно, државе Европе не могу да чине чак ни једну од пет глобалних великих сила. Изгубиле су међународни значај, моћ, колонијална царства. Појавиле су се друге, значајније и сасвим другачије силе које посматрају европски свет са занимањем, познају његов допринос светској цивилизацији, али и све грехе, грешке и мане од давнина до данас.

Наравно да су у великим државама ЕУ збуњени и љути. Са Клемансоа су спали на Макрона, од Лојда Џорџа дошли су до Терезе Меј, а Виторија Орланда наследио је Пепе Грил. Шта су они уосталом и имали да славе? Рат им је наметнула Немачка, која је у оно време била милитаристичка сила испуњена супротностима и фрустрацијама које су је водиле ка тоталитаризму, расизму и покушају успоставе светске доминације. Данас, док државе европског запада тону у популизам, демагогију и ауторитаризам, Немачка је бастион демократије и идеје европског јединства. Мислили су да је рат из 1914, последња од свих војни – није био. Били су уверени да ће Други светски рат успоставити поредак мира – а он је, међутим, започео низ ратова широм света којих је до 1989. избројано двеста седамдесет и шест. После су неко време мислили да је „историји дошао крај“. То уверење их је довело до 11. септембра 2001. и 15. септембра 2008. године (када је започела Светска економска криза). Затим су се надали да је била реч о новом „Тридесетогодишњем рату“ (и трајао је отприлике толико 1914–1945) који ће, као и онај из 17. века, довести до некаквог великог, новог почетка. Није било тако. Данас могу да се надају да је у току један „Стогодишњи рат“ и да последице овог компликованог сукоба без краја и разлога, које су пре скоро седам векова користиле и Енглеској и Француској, сада макар неће користити некоме другом, изван Европе.

Наши преци нису могли да бирају са ким ће бранити слободу народних држава Србије и Црне Горе. Једва су се изборили за демократију у Србији (у Црној Гори је још увек чекамо). Први светски рат је дуго био симбол великог и страшног рата свих ратова. Чак је и Лењин признао да је за Србију и Црну Гору тај иначе бесмислени, сурови, индустријски рат, био народни, одбрамбени и ослободилачки. Црна Гора је у том рату пропала. Србија се попут цвета рамонде подигла из пепела по цени коју у 20. веку нико није платио (осим европских Јевреја над којима је у време Трећег рајха извршен геноцид). Четвртина становништва, половина мушкараца, погинули су у великом рату славних традиција. Половина националног богатства је упропаштена, слаба привреда враћена је у време српских устанака – дакле у прединдустријско доба. Поред славе српски народ – од Вардара до реке Муреш и од Купе до Јадрана добио је своју уједињену, слободну и демократску државу. Та држава грађена је мукотрпно и уз много грешака, али оне су биле другоразредне. Исправљајући их Србија је могла само да мало побољша данашњи положај српског народа изван својих граница, али не и да промени судбину заједничке државе.

Црногорски режим је ове године по први пут обележио годишњицу укључивања Црне Горе у Србију на начин који већ двадесетак година жели. Дуге су припреме биле потребне. Са њима и кампања невиђене мржње. Чинило се да су ови политички потомци комуниста и бијелаша преспавали стотинак година и сада се пробудили зеленији од Марсоваца. Та умишљена траума силеџија, која треба да оправда обесправљивање и прогон сваког противника режима (без обзира на националност), само из даљине делује смешно. Срећом нису успели у свом науму. Грађани су их већином прозрели. Могли су само да са завишћу гледају општенарооне прославе широм Црне Горе. Биле су то прославе слободе и демократије. Није то био позив на повратак прошлости. То је била афирмација стварних односа и чињенице која је држава истинска сестра и савезница Црне Горе. Не можемо се вратити у 1918. и то је, упркос свему, изузетно добро. Године 1918. године, према анализи америчког Стејт департмента коју је сачинио експерт за балканска питања Клајв Деј, најмање Црногораца подржавало је независност и повратак краља Николе Првог на престо – мање од 10%. Више њих подржавало је укључивање у Србију. Остали, далеко више од апсолутне већине, били су равнодушни или су подржавали југословенску државу у којој би Црна Гора уживала мању или већу аутономију. Међу њима је било и републиканаца и комуниста. Обнова Петровића-Његоша у сиромашној држави окруженој Србијом или краљевином СХС у оним условима била је нереална и немогућа – уосталом и противна вољи велике већине народа. Успостава федералне јединице или републике била је политички, економски и у ондашњем међународном односу снага чак још мање реална. Остало је кратковеко уједињење са Србијом и укључивање у југословенску државу. Наредне деценије, а посебно од успоставе Зетске бановине и касније републике у југословенским државама, оспособиле су Црну Гору да постане модерна држава. Они који тврде да су је поново створили 2006. покушавају да је из личних интереса поново учине европском паријом и феудом, како би у њој вечно владали. У том свом подлом предузећу ослањају се на поделе и мржњу. Ја кажем да оставе прошлост историчарима.

Данас нико не спори статус Црне Горе. Није је спорио већ више од пола века. Грађани Црне Горе, наравно, имају суверено право да удлучују о својој судбини и имају мишљење о њој. Ових година говоримо о националним правима, о равноправости која је основа људских и грађанских права модерних држава. Срби према уставу и законима морају сразмерно њиховом броју и сразмерно броју грађана који припадају српској култури и језику, уживати иста права као и Црногорци, Бошњаци, Муслимани и Албанци. Ништа више. Ако та права оспоравају, посебно перфидним лажима о 1918. години, властодршци крше све међународне и уставне норме и дају право сваком незадовољству и сваком отпору обесправљених.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар