Чедомир Антић: Полицијска држава

понедељак, 18 јуна, 2018 у 11:25PM

Прочитао сам да је велики српски песник Лаза Костић једном приликом рекао да је у Црној Гори незгодно играти преферанс. Трећи саиграч је по правилу, тврдио је Костић, полицијски доушник. Треба рећи да Књажевина Црна Гора није била усамљена у тој својој, можда у споменутом случају преувеличаној и до карикатуре доведеној, пракси. Било је то давно време стварања државе. Тих деценија независности је претило Османско царство, са којим се наш народ вековима крвио и од њега преотео своју слободу. Опасна је била и Аустроугарска, суседна сила, богата и развијена, са империјалним амбицијама. Српске су се династије у она времена отимале о првенство. Племена су била немирна, а ретки школовани слободоумници летално радикални.

Има ли данашња Црна Гора права да тврди како јој прети макар и мали део опасности и изазова које су некада давно грозиле бастиону Српства и наше народне слободе? Несумњиво да нема. Црна Гора је део НАТО-а и са суседима је у војном савезу. Има Црна Гора граничних проблема, али њено постојање и суверенитет нису под знаком питања. Спорни хектари уз границе према Косову-УНМИК и ари према Републици Хрватској не представљају опасност. На граници према Источној Херцеговини опет стоје контингенти НАТО-а – малобројни али бескрајно важни СФОР свакако не брани границе Црне Горе – уосталом сећамо се како је онај председник једне од херцеговачких општина пре свега неколико година тражио да се његов крај присаједини Црној Гори. Можда опасност прети од Србије? Тешко је рећи, пошто Ђукановићев режим ту шаље различите, у својој суштини шизофрене сигнале. Ако би пратили црногорске судске списе и повремене наступе представника власти, разумљиво по правилу уопштене и без јасно речених имена и назива, рекло би се да је српска држава на прагу да постане „Велика Србија“. У тој дихотомној визији света у току је глобални рат, чији је Црна Гора један од најзначајнијих протагониста. На том фронту одбране „Запада“, „Европе“ и свих светих вредности, целокупна опозиција у Црној Гори није ништа друго до „војска страних агената“ којима је „на срцу туђа држава“ (отприлике нешто слично оној партији којој је Ђукановић припадао и чију је имовину његов ДПС наследио). У затвору су многобројни превратници међу којима и један пензионисани генерал српске полиције… Рекло би се, а да се притом не увреди НАТО (јер познато је колико је на те ствари осетљив) да је Црна Гора један демократски Чиле, а Ђукановић ни мање ни више него слободоумни Аљенде. Ништа друго до једна угрожена жртва сопствених идеала и заточник узвишених принципа. Међутим, исти тај Ђукановић хвали Србију и њеног председника, свог доброг ученика и млађег колегу, са којим ако и није имао исту политичку младост имао је истог ментора и учитеља – Слободана Милошевића. Али, нека ни то не чује НАТО.

Зашто је онда Црна Гора данас полицијска држава? Држава чију војску би могао да води један бивши преверени „бели орао“, и не само он, већ и она митска баба Симана српског политичара и бившег министра Велимира Веље Илића. Јер то је армада која има један тенк, нема авиона и толико је малобројна да би њој у случају неке гужве требала помоћ полиције уместо обрнуто.

Неко би рекао да је суштина полиције у борби против криминала. Био би у праву када на Црну Гору са сигурношћу не би могла да се примени она Ђинђићева мисао о томе како „све државе имају мафију, а само код нас мафија има своју државу“. У Црној Гори, балканској земљи слободних, дому праведних Дукљана, „фактору стабилности“, „регионалном мотору“ на коме Западни Балкан као на брзом глисеру плови га пуноправном чланству у Европској унији… на хиљаду становника је чак четири пута више полицајаца него у просечној европској држави! И то би било одлично када највећи успех те полицијске солдатеске не би била чињеница да је у Црној Гори током последње три године било само двоструко више тешких убистава (на 100.000 становника) него у Републици Србији. А колико би било тешких убистава у Србији да она, поред тога што је после САД друга најпривлачнија земља за омладину Црне Горе, није мека и разним разбојничким клановима чудноватих имена из „земље-мотора“? И сада се, као и увек, од када га познајемо, поставља и питање: да ли се председник Црне Горе дружи са сумњивим особама? Да ли је боље разговарати са опозицијом или доживети да сведок-покајник каже да сте рекли: „Ово је мој пријатељ мафијозо!“ Мада, истину говорећи, како би се могло ратовати против непријатеља кога не познајемо? Можда је у Црној Гори проблем приоритета. Прво треба да се обрачуна са сваком опозицијом, и то треба да буде дужност полиције, тужилаштва и суда. Зар се полиција није онако добро показала када је усред Подгорице у глуво доба ноћи тукла народ под шаторима? Затим треба да се сама власт консолидује и у условима апсолутне моћи и у пиночевском статусу у односу са САД и ЕУ, мало декриминализује. Тек тада полиција би могла да буде професионализована и деполитизована, а судови независни. Наравно, све то је моуће за једно сто до стопедесет година, јер би за Мила Ђукановића тако велика промена, колико год била спора, могла да буде здравствено и духовно штетна.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар