Чедомир Антић: Политичка стварност

уторак, мај 8th, 2018 у 11:17AM

Рекло би се, на основу званичних статистика, да у земљама бивше Југославије прилике и нису толико лоше. Званично су привреда, зараде и политички стандарди у порасту – непрекидном. И народ је, без обзира на све, задовољан, јер да није тешко да би током многих година већином гласао за исте људе. Ипак, то не мора бити тако. Баш као и у медицини, у политици постоје стања у којима проблеми и тешкоће превазилазе могућност да потенцијално незадовољство буде исказано. Старо лекарско искуство да на бојишту прво треба помоћи рањеницима који не јаучу, слично је владарском искуству познатом из наше књижевности, према коме народ није опасан док протестује или псује – већ кад ћути.

            Пре десетак година црногорска власт похвалила се да је циљаним улагањима, током само једне године, за читавих 10% смањила незапосленост на северу земље. Уз мало аматерског рачунања испадало је тада, да је било довољно имати 40 милиона евра па да овај сиромашни крај постане област пуне запослености! Ретка ситуација чак и у државама чланицама Европске уније. Овогодишња статистика, коју износи невладина организација „Еуромост“, међутим показује да се са севера Црне Горе током 2017. године иселило чак 1390 становника. Од овог броја више од трећине напустило је Бијело Поље. Реч је о оној општини у којој се између 2002. и 2011. није родио нити један Србин (!), што исто говори о запостављању и потцењивању које према овим општинама показуе власт у Подгорици.  Нешто, очигледно није било уреду са владином политиком и она очевидно, без обзира на све изборне резултате, није успела.

            У земљи која је посвађала своје народе – а посебно Црногорце и Србе, припаднике две највеће нације које живе у Црној Гори – није могуће очекивати значајнији напредак домаћих актера. Из овога је само делимично могуће искључити режим, пошто нема успешног режима у земљи која стагнира или назадује. Улазак чак 1700 предузећа из Турске у Црну Гору, према тумачењима опозиције говори у прилог да је систематско свађање грађана Црне Горе од стране власти угрозило бројне интересе државе Црне Горе.

            Процене слободе медија у региону, уприличене на дан медијских слобода, јасно указују на чињеницу да у Црној Гори „нема напретка у области слободе медија“. Неко би рекао да ова вест и није толико лоша и неповољна пошто је Црна Гора некакав „регионални шампион европских интеграција, висине плата…“. Међутим, Црна Гора је према овим проценама већ традиционално држава са најмањим степеном слободе медија у региону. На свом 103. месту она је далеко испод Србије која је ове године пала за десетак места.  Од Црне Горе је наводно гора Македонија, али подсетимо да је ова држава буре барута, дубоко и судбоносно подељено друштво у коме не само да су одвојени Македонци и Албанци, па је тако и главни град државе располућен још мало па као Берлин пре подизања хладноратовског зида, већ је политички (до ивице избијања грађанског рата) подељено и македонско друштво које су током претходне године потресали грађански немири, сукоби и смене власти.

            Какве су перспективе Црне Горе у таквим приликама? Професор Флоријан Бибер из Граца тврди да ће Црна Гора, баш као и Србија тешко у оваквим приликама ући у Европску унију. Нисам сигуран у ову процену. У ЕУ се никада није улазило по заслузи, већ према потреби. Поставља се, међутим, питање да ли је Европска унија још увек заједница вредности ако већ не реагује на овакве процесе у државама за које тврди да су већ деценијама у процесу реформи и укључивања у њено чланство. Ту није само реч о начелима ЕУ и интересима који очигледно нису јасно дефинисани и имају везе са партикуларним тежњама неких моћних чланица, баш као и интересима Сједињених Држава. Овде је у питању и новац, тачније милијарде долара које је унија, без обзира на то што је у овим процесима увек на  добитку, ипак уложила у развој установа и стандарда политичких, грађанских и људских права у балканским државама које још увек нису постале њене чланице.

            Тешко је проценити будућност Црне Горе и уопште држава бивше Југославије. Јасно је да није могуће наћи некакву спасоносну формулу успешног, одрживог развоја. Модел типа оног анегдоталног „електрификација + колективизација = социјализам“ примењиван је са другим параметрима и актерима током транзиције. Тако смо слушали о слободном тржишту, људским правима и „коначном праву, свих права“ – статусу хомосексуалаца. Али без обзира на то што су поједине балканске државе постизале успехе и „успехе“ у том погледу, оне често нису спроводиле неопходне, корените промене. Местимичне информације које на недељном нивоу излазе у јавност – као што су  статистике о исељавању, експанзији страних грађана и привредника или оне посвећене медијским слободама говоре о системским проблемима за која су потребна решења која захтевају сасвим нови приступ и другачију политику.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар