Чедомир Антић: Поруке избора

субота, март 10th, 2018 у 12:16PM

Новине блиске владајућој СНС и Александру Вучићу донеле су у понедељак чудновате наслове: „Вучић растурио Ђиласа“, „Велики пораз опозиције“… Чудно, ја сам некако мислио да се председник Републике Србије Александар А. Вучић на овим изборима није кандидовао и за градоначелника. Мени је наравно јасно да СНС нема умније, важније и неизбежније главе до Вучићеве, без њега нема београдског Хилтона (као што га још увек и нема, јер су у њему гостовали само избори) нема ни метроа којим се вози Аја Јунг, нема кула на Сави, којима је сваку плочу прославио заједно са радницима и камерманима, а наводно напукле темеље залио сузама, за сваки случај… Али, режимска листа, иако је у себи крила и Малог и Весића, некако није била страначка – ту смо били некако сви ми који „волимо Београд“, а са нама и наш председник државе који није тек неки провинцијални, партијаш који се докопао државне функције. Али, шта знају тамо неки -Евић или друг из основне школе… Председник не уређује новине, нити утиче на медије, посебно не оне којима је задовољан, али се из скромности не изјашњава.

Ови избори нису изненађење. Режим је имао велику предност, засновану на систематској злоупотреби власти и њених ресурса економских и медијских. Од 2000. није било изборног пороцеса са више злоупотреба и уз веће притиске. Владајућа колаиција има подршку из иностранства и то од оних који су Србији отели Косово и Метохију и сада очекују да она то и сама прихвати и јавно призна. У таквим условима чудно је да владајућа коалиција није добила знатно више гласова и да излазност није била нижа. Управо те две чињенице и објашњавају нервозу у владајућем режиму. Иако су победили и сами могу да формирају владу, чини им се, можда и неоправдано, да je плима популарности прошла и да полако почиње време осеке. После шест година извесно је да напредњачка влада није донела ништа осим стабилне владе и континуитета промена, мада споријег ритма. Стабилност једне ауторитарне, подношљиво неспособне и корумпиране владе обично се заснива или на снази полиције или на немоћи опозиције. Ресурс метастазиране опозиције је на овим изборима опасно угрожен. Дежурне дворске странке – СРС и ЛДП доживеле су крах. ЛДП вероватно за сва времена. ДС и ДСС поносни близанци српске демократије пали су испод цензуса – први на ниво из времена када је 1990. неуморни Коста Чавошки тек одржао први говор и позвао своје поштоваоце да гласају за њега, а други се од странке-секте претворио у комби-странку. Бизарна коалиција Доста је било и Двери остала је далеко испод цензуса. Лишене идеологије, релативизујући однос према властима тако што су уверавали грађане да је њихов опстанак важнији од смене режима изгубили су изборе. Многи међу њима, вероватно и заувек.

На политичкој сцени остала је СНС, преобучена у хуманисте који воле Београд и виде метро где је ливада. Остао је СПС, истина на изборном минимуму који је превазишао само када је Милошевић позвао да се гласа за Шешеља. У опозицији остала је коалиција окупљена око бившег демократског градоначелника Ђиласа. Реч је о коалицији чији су носиоци Народна странка Вука Јеремића и ПСГ Саше Јанковића. Остао је и угледни спротиста, некадашњи демократа и председник ГО Нови Београд, Александар Шапић.

Пред влашћу је сада да промени тренд опадања. Вероватно на неким скорим изборима одржаним у условима неког маркетиншког чуда. На опозицији је да се уједини око једног блока – свакако оног који оличавају Јеремић, Јанковић, Ђилас и Шапић. Ко успе, тај ће у будућности и победити.

Posted by
Categories: Ставови, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар