понедељак, 1 новембра, 2021 у 9:05AM

 Jednom davno, u mitskom gradu Titogradu, narod se jako obradovao što će u Beograd doći etiopijski car Hajle Selasije. Na pijaci su, kažu, poveli kolo i zapevali: „Doša’ nam je Selasije – komunista iz Azije.“ Potkralo se tu par pogrešaka, ali narod je makar bio veseo i shvatio je značaj nesvrstavanja. Nama je u  Beograd došao premijer Crne Gore Krivokapić. I o njemu bi se moglo svašta zapevati: Srbin, Crnogorac, mašinac, filozof, demokrata, teokrata, suv, debeo, plače kad se smeje… I ne bi se, nasuprot slučaju afričkog cara- careva i potomka Solomonovog, mnogo pogrešilo.

Svaka čast režimu Aleksandra Vučića. To su divni ljudi. Prvo su savetovali srpske stranke u Crnoj Gori da uđu u Đukanovićev režim. Tamo bi im bilo divno: prešli bi na latinicu, počeli da obožavaju Dagona u sekti Miraša Dedejića, klečali bi pred dubrovačkim dragovoljcima (baš kao u Lori samo bez kopanja očiju), prezirali ćirilicu i naravno za kradene pare kupovali obveznice u Cirihu, a stanove u Beogradu. Sve bi to bilo „novo“ – kao Novak Kilibarda. Tomislav Nikolić je to sve divno osmislio, kao i karijere svojih sinova. Genijalno, za ništaka kakav je bio i protovu kakva je (sparivši se sa Šešeljem) postao. U to vreme je današnji šef srpske diplomatije Nikola Selaković, gostovao na kongresu zločinačke hobotnice po imenu DPS. Tamo ih je hvalio, a pošto je da pronađu argumente za to teško i Đukanoviću i Markoviću, lajtmotiv je bio kako su ove crnogorske ustaše dugo na vlasti, što je svakako jedan ideal.  Usledio je „državni udar“. Ko bi podržao tu masnu laž, osim Vučića? On baroniše najčešće u kolosalnim razmerama pa mu i nije bilo mnogo mrsko. Ali, što bi rekao moj drug Aleksandar Raković, predsednika su obmanuli zli ljudi iz bezbednosnih struktura. Siguran sam da jesu, i on ih je posle sasvim prirodno zbog toga i unapredio. Kako to da predsednika niko nikada, još od detinjstva njegovog, nije uspeo da prevari za 1000 dinara, nego ispadne lakoveran, naivan i povodljiv samo kada treba sebi da bude koristan, pa makar i na štetu srpskom narodu? Pamtim ga još iz Gline 1995. i znam ga bolje nego što bih želeo, a bolestan mi želudac trpi. Potom su se dogodile litije. Srbiju je do tog vremena ionako svaka fašisička bena u Crnoj Gori lepila fekalijama. Do tada je postalo izvesno da je dukljanskom Kim Džong (M)Ilu prošao rok upotrebe, posebno nakon što su pali višetonski tovari droge pod dragom zastavom dvoglavog papagaja. Konačno su srpske stranke priznate i uvažene, a srpske vođe su čak uživo videle i Milomira Marića ! Ali i tu je trebalo platiti cenu. Umesto da srpske nacionalne ustanove budu potpomognute u Crnoj Gori – kako već rade sve druge, a posebno susedne, države sa svojm narodima – započeo je tabloidni napad na premijera Krivokapića. Umesto da na pravi način pokažu prirodu tog rušioca demokratskih institucija i nacionalnih prava srpskog naroda, oni su ratovali sa njegovim ćerkicama, koje su se pravile žrtve a dobri tatica ih je zloupotrebljavao kao političke kurirke.

Da podsetimo, Crna Gora je za vreme „najbolje saradnje ikada“, koja je trajala do 2018. godine: priznala nezavisnost Kosova i Metohije, učestvovala u nastojanjima susednih država da obesprave srpski narod, ali i da zajedničkim snagama podriju položaj države Srbije. Za Đukanovićev fašistički režim sve je jedno ko je na čelu Republike Srbije. On ih sve jednako mrzi, kao osobe koje su mu ne samo konkurenti u politici, već prema njima određenu lojalnost oseća apsolutna većina građana Crne Gore. Možda je samo Slobodan Milošević, kao Đukanovićev politički otac, bio donekle izuzet. Tu je i obespravljivanje Srba u Crnoj Gori, njihova neravnopravnost čak i sa malobrojnim nacionanim manjinama, te aparthejdovske kampanje mržnje prema svemu što je srposko. Ovu situaciju je Krivokapić jako malo promenio. Nešto se potrudio oko ćirilice, a njegova primitivna, seljačka i sujeverna religioznost više zaslužuje sažaljenje i podsmeh nego pohvalu. Sve što smo dobili tokom prethodne dve godine oteli smo njemu, dubokoj montenofašističkoj državi i NATO-okupatorima. Sada Krivokapić, ta politička nakaza,  dolazi u Beograd, čijeg je ambasadora zajedno sa Đukanovićem proterao. Primaju ga bez agende, a on donosi nekakav program u kome je najvažnija stavka rešenost da neće potpisati temeljni ugovor sa SPC. Sa kim je zajedno to odlučio, da li je iza njegovog ignorantskog, bedačkog stava stao parlament? Nije, dakako. Jer, uvaženi čotaoče,  budući lider crnogorskijeh demokršćana o parlamentarizmu zna baš koliko i Čerčil o rezanju materijala i skladištenju rezervnih delova.

Ne znam zašto ga Brnabička prima. Da li zato što NVO Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi daje četvrtinu svih državnih davanja nevladinim organizacijama? Šta očekuje od njega?  Nastavak divnih odnosa iz vremena kada je Selaković planinario Đukanovićevim rektalnim Kordiljerima? Ko je podebelog premijera doveo kod naše političke homoseksualke? Nikako mudri, obrazovani i otmeni Tarzan Milošević, a možda će nam u znak napretka odnosa ova politička katrikatura u sporazumu sa predsednikom mu Đukanovićem u ambasadu u Knez Mihalovoj dovesti neku Čitu?

Posted by Напредни клуб
Categories: Текстови и анализе