Чедомир Антић: После десет година

понедељак, 19 фебруара, 2018 у 5:52PM

У суботу, 17. фебруара 2018. навршило се десет година од једностраног проглашења независности Косова и Метохије. Какав је биланс наше деценију дуге борбе против међународног признања и укључивања ове покрајине Србије у међународну заједницу?

Република Србија је пропустила да током осам година, од 1989. до 1997. интегрише Косово и Метохију у свој састав. Аутономија из 1974. није укинута, већ је у складу са тим уставом СР Србије умањена. Албанци су углавном напустили установе и почели да бојкотују државу. Милошевићев режим није учинио ништа да то стање промени, већ је напротив користио Косово како би „окаменио“ државу Србију. Свака промена тумачена је као угрожавање уставног положаја Косова у Србији. Милошевићу није падало напамет да изврши рехабилитацију, денационализацију, реституцију и спроведе приватизацију. Тако би укључио покрајину у наше друштво, а бар део утицајних и богатих Албанца везао за Србију. Питање могућег чланства наше државе у НАТО-у (у време када су руски министри разматрали ступање Москве у овај савез), сматрао ирелевантним. ЕУ му се чинила далеком… Албански сепаратисти су за две године од Хоџиних агената и марксиста-лењиниста постали „либерални-демократи“ и љубитељи Џорџа Буша Старијег. Уместо да међу Албанцима ствара Србији одану елиту, да финансира грађанску опцију, секуларне и феминистичке организације, Милошевић се против таквих тромо и неспретно борио у Београду. Корумпирао је српске вође на КиМ, крао изборе уз помоћ манипулација албанским бојкотом и чекао… Дочекали смо заједно: санкције због КиМ и албански устанак који је Милошевић прво игнорисао, а потом час брутално гушио, час непромишљено попуштао… Коначно, Србија је изолована и остављена од целог света, била нападнута од стране НАТО-а. И тада, када је већ пошао тим путем, требало је да иде до краја. Да покаже НАТО-у како се брани српска држава, режим је у кључном часу попустио и дозволио окупацију покрајине и постепено стварање албанске парадржаве.

ДОС је 2000. наследио окупирану покрајину, која је само формално била у саставу Србије. Наша држава је практично банкротирала и суочила се са енергетским колапсом због чега је постала још подложнија уценама. Притом, део вођа ДОС-а били су каријеристи и лопови, а поједини су мрзели Србију и њен народ. Ипак, ДОС је наставио да инсистира на очувању формалног суверенитета Србије над Косовом и Метохијом. У споразуму са свим националним установама, укључујући СПЦ, прихваћено је да Срби уђу привремене институције Косова. Наше власти су захтевале да буде поштовано међународно право и гарантован суверенитет Србије, бранили су и остатке присуства државе у покрајини. Процес је био мукотрпан. Београд је био слаб, подељен, несамосталан и, током кључних шест година (од 2001. до 2006.), лишен подршке неке од Великих сила. Већи део вођа ДОС-а веровао је да је Србија слаба за активну политику, није желео да испашта због грешака претходног режима и зато су се чврсто држали форме. Када је после погрома над српским народом из 2004. Народна скупштина под притиском догађаја усвојила Закон о децентрализацији и кантонизацији покрајине тиха већина, предвођена тадашњим премијером Коштуницом, занемарила је овај закон да не би подстицала идеју поделу Косова и Метохије, а тиме отцепљење дела покрајине. Најмалобројнији међу лидерима Србије подржавали су безусловну независност Косова правдајући то интересима модернизације земље. Тиха, али незанемарљива мањина желела је историјски споразум и поделу Косова, аутономију за српске енклаве које остану у албанској држави и суверенитет Србије над пет светиња. Међу њима је, у последњим месецима своје владе, био и Зоран Ђинђић. Он је рекао да Србија не може бити јединствен случај, да не жели да испуњавајући стандарде и учествујући у изградњи установа косовског енитета „другоме створи државу“. Тражио је поделу покрајине и једну балканску конференцију на којој би била решена отворена питања, као што је статус Републике Српске. Након што је Ђинђић убијен, од свега што је радио, промењена је само та његова косовска политика. Србија је после 2003. тражила било какав статус који није и формална независност, шта год то значило. Већ четири године касније, САД и ЕУ су наметнуле Ахтисаријев план, који је Косову давао пуну независност и место у УН, Србима на КиМ омогућена су већа самоуправна права у општинама, без аутономног статуса. Као „компромис“, реч „независност“ није спомињана у документима. Руска Федерација је спречила прихватање Ахтисаријевог плана на Савету безбедности УН, али су САД и савезници подстакли Косово да 2008. прогласи независност.

После десет година Косово је признало, кажу, 113 од 193 чланица УН (реч је о 58,5%) и 23 од 28 чланица ЕУ (85%). Косово признају сви суседи осим Србије. У Србији су због тврдог става према преговорима о Косову пале две владе (народном вољом!). Свака следећа је у преговорима заузимала мекши став. Тадићева влада прихватила је пренос преговора са УН на ЕУ, али је за то имала и подршку новонастале СНС. Међународни суд УН дао је мишљење да је проглашење независности у скаду са међународним правом. Србија је ушла у преговоре са Косовом и осим питања назива Косова у међународним документима који се тичу Србије (употреба звездице после назива) ништа није постигла. Тадићева влада је изгубила подршку САД и ЕУ зато што није дозвољавала безусловно укључивање Србима насељеног Северог Косова у албанску парадржаву. Дачићева и Вучићева влада су напротив све прихватиле. У замену за празну Заједницу српских општина (која нема овлашћења изван општинских која је прихватао Ахтисаријев план!), Србија је током бриселских преговора предала полицијску и правосудну власт на Северу. Српски посланици не само да су ушли у установе косовске државе, већ по налогу из Београда гласају за Тачија као председника и Харадинаја као премијера.

Са изузетком УН и појединих њених установа (као што су УНЕСКО и ИНТЕРПОЛ), Косово је ушло у све међувладине и међународне оргнизације у које је желело. Као „Репубљик Косова“ чланица је у десет а посматрач у једној међународној међувладиној организацији. Кандидовала се у четири. Посредством УНМИК-а или уз звездицу испред имена је члан шест, а посматрач у једној организацији. Од укупно двадесетдве споменуте организације Косово је у чак шесанест ушло под владама Александра Вучића и Ивице Дачића! Сада очекујемо „међудржавни уговор“ којим би Србија – у замену за Заједницу српских општина која неће постати ни део Устава „Репубљик Косова“ и не ужива политичку аутономију – омогућила Косову пуну независност. Наравно, не треба сумњати да ће као и 1999. опет бити пронађено оправдање, па и некакав разлог за славље(!) зато што је формални „суверенитет Србије очуван“. Заштиту Руске Федерације, посебно после проглашења независности Јужне Осетије (Аланије) и Абхазије, те присаједињења Крима, треба узети сасвим условно и врло прагматично.

Активна алтернатива постепеном прихватању независности, како то чини Вучићев режим, није дефинисана. Једина организована опозиција окупљена је око неколико малих конзервативних странака које саветују чекање и мировање.

Суморно…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар