Чедомир Антић: После уједињења

уторак, 13 новембра, 2018 у 7:21PM

Једно од првих питања која се јављају у вези са овим односи се на будућност Црне Горе. Да ли ће бити обновљена њена независност или ће бити укључена у Србију?

Црногорска политика, никада превише постојана, од почетка рата превазишла је себе дволичношћу, показавши се изразито непријатељска према савезницима. Мало је сумње да су краљ Никола и његови министри били у непосредној вези са Аустријанцима, и да није било њихове издаје непријатељско напредовање преко новопазарског санџака и Црне Горе могло је наићи на успешнији отпор. Краљ, зато, не заслужује било какве обзире од стране савезника; а према нашем суду после таквог држања његова рестаурација или повратак било ког члана његове породице ко је био део ове издаје није пожељна, и заиста треба им се колико је год могуће супротставити.

Васкрснуће Црне Горе као независне државе, под другим краљем, требало би пре свега да зависи од жеља самих Црногораца, али треба имати на уму да таква држава у сваком случају неће имати корисну сврху; она ни у будућности, баш као ни у прошлости, не би могла сама себе да издржава и била би зависна од милосрђа Великих сила. Зато је њено укључивање у Србију у целини врло пожељно.“

Управо сте прочитали део Пеџет-Тиреловог меморандума завршеног 7. августа 1916. године, намењеног потребама британске дипломатије (Форин офиса). Чува се у Британском националном архиву, у фонду Форин офиса у тому докумената под инвентарским бројем 371/2804. План сам у целини објавио пре дванаест година, у биографији Ралфа Пеџета. Аутори – високи функционер министарства спољних послова (потомак и рођак британског официра који је некада посетио Његоша на Цетињу) и начелник политичког обавештајног одељења у министарству унутрашњих послова (Хоум офис) – нису били наклоњени ни Србији ни Русији. Овај документ је први британски план који спомиње стварање југословенске државе, а не само увећане Србије као ратни исход. Оба рана ратна плана – Пеџет-Тирелов меморандум и у исто време донесени план генерала Робертсона који заступа тезу да Србију треба значајно увећати – предвиђали су да уколико Црна Гора буде обновљена, Србија буде једина или макар једна од свега две државе са којом би се граничила. Пеџет и Тирел предлагали су да Скадар заједно са делом албанског приморја припадне Србији, баш као и Херцеговина укључујући јадранску обалу од прилаза Котору до Рта Плоче у близини Шибеника. Како би ондашња Црна Гора, у време када није било туризма, нити седамдесетогодишњих југословенских улагања у њу, уопште успела да се одржи у таквим условима, велико је и заувек отворено питање.

Са таквим ставом званична Британија, увек сумњичава и презрива према Србији, дошла је две године касније на становниште да треба да буде неутрална у време уједињења. Тиме се уствари ставила на страну Србије чија је војска управо гонила побеђене војске Централнних сила. Међутим, стари легалисти (који су освојили четвртину света и наместили да у Великом рату погине три пута више Шкота него што је требало судећи према уделу овог народа у становништву Велике Британије – почетком 18. века учинили су да после низа крвавих завојевања Шкотска дође у ситуацију да сама затражи укључивање у заједничку државу), нису прихватали револуционарне скупштине и гушења лојалистичких побуна. Французи су насупрот томе држали страну Србије и српског уједињења. Само су САД, упркос првобитној незаинтересованости према теми и отвореном презиру према краљу Николи, покушавале да помогну обнову Црне Горе под предратним режимом.

После уједињења од 1. децембра 1918. међу савезницима се водила расправа да ли до таквог чина може доћи пре одлуке мировне конференције. Таква критика упућивана је и другим државама које су пошле путем ослобођења и уједињења својих сународника. Један од твораца британске спољне политике Харолд Николсон написао је, у време расправе о томе да ли ће Црна Гора добити право да буде представљена на припреманој Мировној конференцији у Паризу, како не сумња у жељу већине народа Црне Горе да се уједини са Србијом и укључи у југословенску државу, а Подгоричку скупштину видео је као израз те воље. Уколико савезници не прихвате њене одлуке, предлагао је да у што краћем року буде спроведен плебисцит.

Када је испред избегличке владе краља Николе пред Већем десеторице говорио генерал Анто Гвозденовић, савезници нису били нимало импресионирани. Државни секретар САД Лансинг касније је записао да је Гвозденовић „обичан разбојник“. Шеф британске дипломатије Балфур заменио је генерала за Јована Пламенца, забележивши да је човек кога су морали да слушају „способан да прода било шта“. Ален Липер имао је утисак да је црногорска делегација износила аргументе на неуверљив начин.

Зато није много чудно да су се савезници одлучили да не признају легитимитет бившем краљу и његовим присталицама, чак ни толико да би им дозволили да учествују у конференцији која је дала међународну потврду укључивању Црне Горе у Краљевину СХС.

Само пар речи у вези са другом темом: нисам могао да дођем у Црну Гору прошле седмице. Друге обавезе… Чуо сам да је вежба граничне полиције успела и да је будност на потребном нивоу. Ето ме, али сигурно, за две седмице. Јавићу тачно време.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар