Чедомир Антић: Постмодерни прогон

уторак, 16 јула, 2019 у 2:16PM

У нашим земљама постало је модерно прислушкивање јавних личности. Ми у Србији имамо власт која је за само седам година успела да нас задужи 10 милијарди евра, да доведе до тога да кумулативни десетогодишњи привредни раст буде мањи него у било којој држави региона, предала је суверенитет страној, непризнатој држави над 50.000 наших сународника, корупција је већа него икада после 2001. године, а министри купују дипломе непостојећих факултета!  И све то је, међутим за нашу јавност ништа пред разговором који је пре четрнаест година вођен између двојице тадашњих владиних саветника – Вука Јеремића и Милана Роћена.

            У Србији овај разговор су до крајњих граница употребљавали режимски медији. Разговор приватан, неформалан и прилично скарадан, никакве везе није имао са политиком. За нас Србе, међутим, тужно је што један наш искрен родољуб, политичар без афера, високог образовања и извесних залуга, уопште гаји нешто налик пријатељству према Роћену – политичару који је у то време део заједничког подухвата обесправљивања, сегрегирања и маргинализације српског народа у Црној Гори. Не разумејући или можда не марећи за то, српски политичари друговали су и другују са људима какав је Роћен, наносећи тиме штету и бол Србима у Црној Гори. И сада нас напредњачке простачине упозoравају на неваспитаност српских опозиционара. Сада нас црногорске режимлије подсећају на то да српски опозиционари, који су у борби за Србију на међународној позорници стали против Америке, у ствари не воле своју земљу. Такво лицемерје  нисам видео од времена када су Фрањо Туђман и Славен Летица снимали вођу крајишких Срба Јована Рашковића. У разоговру Рашковић је рекао да су Срби „луд народ“, а Туђман је сместа објавио снимак како би спасао Србе од оних који их мрзе. Ко је поверовао нека му сваки дан буде олујан.

            Не знам ко је снимао ове разговоре. Овде већина верује да иза свега стоји парадржавни центар око Демократске странке – снимке сматрају заоставштином коју је свом милом политичком брату од стрине, Вучићу, оставио покојни Мики Ракић. Ракић је био неуставни чинилац – замењивао 4/5 мозга, 1/3 унутрашњих органа и три од пет екстремитета председника Бориса Тадића. Имао је Дачићеве снимке са мафиозима, па што не би и ове. А можда је центар ове политичке каморе ипак у Подгорици. Чујем да су објавили Роћенове снимке у коме грди послaнике режимске РТЦГ. Начин на који се овај невољник брани –  оптужујући себе а штитећи главу дукљанске породице Адамс – показује да и он спада у оне који верују у другу верзију.

            Роћен се дружи са српским политичарима и богаташима и, гле срамоте, има храбрости да им каже како у Црној Гори нема „етничких“, већ само „политичких Срба“. И ништа. Дубокогласи србијански богатун Груја, који чини ми се, јер црногорски језик не разумем, мисли да су „лобисткиње“ уствари  радодајке из хотелских ходника, није реаговао!? Ни да, у духу дотадашњег међусобног разговора, Роћену спомене другарицу мајку, или због савремених тенденција бар оца, ни да му обећа анатомски преглед кад се виде. Ништа. Е, зато нам је лоше. Због потпуне морално-хумане демобилизације. Док онај лепи са црногорске телевизије – знате онај кривоусти што мисли да је Лари Кинг – живи другу младост у Ровачкој републици, а учени барски историчар – који мисли да се св. Сава родио у Црној Гори као и да није било османског устава из 1876. године – замишља да је поп Дукљанин; наши политичари, богаташи и интелектуалци се понашају као да су у Црну Гору пали са Марса и то директно на главу. Не би давали морални кредит некој расистичкој и недемократској држави, али како да га не дају Црној Гори – ђед је од тамо доша, стрико је био тамо послан, брат је са њима пословао… А и „сви смо наши“. Када то променимо – глупе опаметимо и бездушне очовечимо (какав задатак!) биће нам колективно боље. 

            Црногорски диктатор Мило Ђукановић најавио је поново стварање црногорске цркве. Упркос ставу Васељенске патријаршије, сада је отишао корак даље и онима који ће се супротставити верском прогону најавио је хапшење и промену одела – из свештеничког у робијашко. Српска јавност, се за то време бави хистеричном кампањом против Зорана Ћирјаковића, нашег познатог научника и интелектуалца. Човека који је пронашао реч „аутошовинизам“. Највећег балканског путника нашег времена. После година међусобних увреда по друштвеним мрежама, група наших интелектуалки из „Друге Србије”, замениле су тезе, конструисале аргументе и уместо да своја права (ако су прекршена) бране на суду, траже од јавности моменталну Ћирјаковићеву моралну и материјалну егзекуцију. Њихoво писмо добило је подршку странака глумца Сергеја Трифуновића и богаташа Драгана Ђиласа. Мишко Шуваковић, декан приватног факултета у власништву Милошевићеве министарке, подржао је писмо и најавио последице (вероватно Ћирјаковићево отпуштање са посла). Можда га отерају и на робију.

            Ја сам увек за суђење. Посебно Мила Ђукановића. Кад год они који га у Србији спомену наши аутошовинисти, ја се сетим Лакија Топаловића из филма Маратонци трче почаси круг, и његовог антологијског питања упућеног Билију Питону: „А шта мислиш, колико ћеш то робијати ?!“   

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар