субота, 6 фебруара, 2021 у 11:41AM

Имитација је један од најважнијих инструмената човекове интелигенције. Кад не знате како нешто да урадите, распитате се како су то други успешно извршили, или макар зашто нису успели.

            Црна Гора касни са демократизацијом и реформама. У њој и даље постоји дубока држава, коју чини у мафијашку камору претворена комунистичка парија. Народи Црне Горе су подељени и посвађани. Црногорско друштво је било полигон нацификације хрватског типа, закаснеле бар седамдесет година у односу на оригиналну.

            Преузимање власти, познато је то од човекових почетака, увек је тешко и сложено, у извесној мери оно је и сваки пут јединствено. Управо зато је од велике важности имати у виду слична искуства. Реформе у Србији скупо су коштале две грешке ДС-а и ДСС-а, највећих странака победничког ДОС-а. Ове две странке нису биле спремне да следе сопствени предизборни програм („Уговор са народом“). Ово су правдале интересима „европских интеграција“ или „одбраном Косова“. Међутим, бранити суверенитет или се укључивати у ЕУ без уређене, демократске, државе исто је што и градити други спрат на кући у којој претходно нису ископани темељи нити озидано приземље. Носиоци ових идеја уствари су се били полакомили на власт, па су тако неразумни покушавали да протерају своје дојучерашње коалиционе савезнике из политике. Имали веће поуке од оног што се касније догодило? Србија нити је одбранила Косово и Метохију, нити је пак ушла у ЕУ. Посвађане демократске странке су нестале и данас у коалицијама не могу да пређу 2%. Њихово место у срцу Срба са Косова и Метохије али и богатих европских бирократа, преузели су СПС и нашминкани радикали из СНС.  Нове власти данас воде и јаснију и озбиљнију политику, само што као ЕУ никако не идемо, а Косову нудимо независност под условом да нам за Прешево дају макар Лепосавић и Звечан. Само, после свега, Србија је данас можда и мање демократска него што је била у мирнијим Милошевићевим годинама.

            Мени је јасно да у Црној Гори хетерогена демократска власт има само једног посланика вишка (а не њих 50 као што је то био случај у Србији почетком 2001 године). Знам и да да Ђукановић није Милан Милутиновић, те да је разлика између њих иста као она између Аркана и Цеце – али то је разлог више за озбиљан рад. Ко би се бунио против премијера Кривокапића да је он изашао са јасним и ороченим реформским програмом? Да је у политику Црне Горе увео демократски принцип? Какав је то премијер који никада није окупио посланике са којима је колега и који су га изабрали? Никада их није питао за мишљење. Никада са њима ништа није заједнички одлучио. Па Србијом су почтком 20. века владали главни одбори и посланички клубови странака. 

            Без великог одушевљења и мобилизације народа у борби против криминала и корупције нема промена у судству. Без реформисаног судства – добар пример је Румунија – нема победе над мафијом ни партијом преосталом из тоталитаризма. Да ли би српске странке, које подржава најмање 3/4 гласача коалиције За будућност Црне Горе могле да дају замерке, чак и када им је јединима ускраћена власт, да је нова влада макар и покушала да Србима омогући равноправбност? Шта је коштало да до сада почне процес успоставе равноправог коришћења језика и писма, нових просветних програма, да је омогућено равноправно учешће у државним службама, да је дозвољено равноправо употребљавање националних симбола?

            Премијер то није учинио. Напротив, он је наставио са политиком „ношења теткиног лека“. Говори: „Јесам честитао Дан државности Републике Српске; не, кажем, нисам честитао Дан државности Републике Српске. Био је то приватан разговор (Часнејша моја жено-професорко, ово не слушај !)… Уствари, био је то интиман разговор са председницом Жељком Цвијановић…“ А онда се појави четвртобразовани др Дритан, па каже како за њих постоји само Република Босна и Херцеговина (која је укинута сада већ давне 1995 године).

            Црна Гора има једну предност у односу на Србију и све друге државе које су демократизоване током претходних тридесет година (изузев можда Пољске). Црна Гора има снажну и виталну Српску православну цркву. Без обзира на чињеницу да је блаженопочивши миртополит Амфилохије чинио све да одржи јединство цркве и има исти приступ и Србима и Црногорцима, он се свакако не би сагласио са тим да у демократској Црној Гори хапсе грађане због окупљања око „Часног крста“ или зато што носе српску заставу. На састанку у Дајбабама блаженопочивши митрополити је јасно рекао да очекује да у Црној Гори влада народ, да буде демократија и да српски народ  (који је гласао за Демократски фронт) добије своје место у власти.

            Све ово се не би дешавало да је блаженопочивши митрополит Амфилохије и данас жив.  Ако влада жели правду и демократију, мора рачунати на све народе Црне Горе. Ђукановићев режим им неће опростити непријатност од 30. августа ако буду наставили његову политику сегрегације и вређања српског народа.      

Posted by Чедомир Антић
Categories: Актуелно, Текстови и анализе