Чедомир Антић: Права, црногорска…

понедељак, фебруар 5th, 2018 у 7:02PM

Мој колега и друг Владо Павичевић је угледни београдски професор, интелектуалац и политичар. Познајем га одавно, он је био један од првих људи Београдске отворене школе где сам био зет. Када сам завршио постдипломске студије повремено сâм тамо и предавао. Добре колеге, касније смо предавали на истом универзитету, а гледано приватно, никада нисмо били политички истомишљеници. Међутим, за разлику од држава Западне Европе где би то могло и бити некакав недостатак, после деценија борбе за демократију сви ми који смо веровали у демократске идеале, друштвени дијалог и смењивост власти на изборима, некако смо увек полазили од тога да смо на истој страни. Онда је једнога дана, у неком већем друштву мој суграђанин и, ја сам мислио и сународник, говорећи о Подгоричкој скупштини – која је 1918. суверено и чак и у ратним условима за црногорске прилике без преседана демократски, одлучила да Црна Гора ступи у састав своје историјске матице Краљевине Србије – рекао да је била некакав скуп двојице-тројице који су тамо нешто одлучили у име читавог народа.

Примио сам на знање ово мишљење уваженог колеге. Разумео сам то као историјско памћење које је несумњиво део његове политичке личности. Од тада, кад смо негде гостовали заједно, ја сам на згражавање свих заједничких познаника мог саговорника и друга увек питао једно и исто питање: „У реду, Србија треба да се реформише. Са Сребреницом треба да се суочимо. Са Албаницма са Косова и Метохије да се споразумемо у условима кршења међународног права… Аутономију браће у Крајини да заборавимо, статусом Српске да се не бавимо… Али, хајде да видимо шта је са српским народом у Црној Гори. Где су? Шта раде? Колико их је на универзитету? Колико их је у АНБ-у, а колико у влади Црне Горе? Да ли имају права на језик и писмо?“ Ако већ нисмо исто, где су онда моја браћа и сестре? Где је њихово Косово, где Мојковац, где Круси? Ако је вама, Црногорци у Србији „туђе мило“, мени од Мартинића нису важнији Туђемили… Новоизмишљено свето место где су Срби Дукљани победили Србе Травуњане и са њима читаву Византију. Нека се њима у политичком смислу баве Милан Шчекић, Ацо и Мило Ђукановић.

У Београду је професор Павичевић био близак ЛДП-у, после је у Новој странци бившег премијера Живковића заблистао ерудицијом, упорношћу, вредноћом и културом у Народној скупштини Србије. За врлине је награђен мржњом медиокритета који воде наше партије. Прешао је у ДС познатог српског интелектуалца, звездарског генија и врачарског земљопоседника Драгана Шутановца, међу обавештенијима познатог као Шуле. Касније су га наше политичке гирице маргинализовале и потиснуле. Пре неки дан читам како је Павичевић на челу странке по имену Црногорска. Позива на нову политику и некакав модерни, средњи пут.

Чудно је, како у Србији тако застарело, немодерно и гадно делује било какав придев „српски“. Посебно би онима који нису Срби требало да се учини можда пристојним да, макар док живе и раде у земљи коју виде као туђу, не стају у савез са онима који су српско име одбацили или против права српског народа отворено и без зазора стали. Али, нису криви наши суседи других националности а истог језика. Криви смо ми, тачније та тиха али велика већина. Једни, који када питам за српски народ, рецимо у Црној Гори, кажу: „Пст ! Шта је он (или „она“, пошто је таквих ситуација и саговорника много) – крив за то? То је друга земља, ако је нашима тамо лоше нека дођу овде код нас… Шта га дираш, још ни декан, председник, директор, министар није постао…?! Шта те брига за наше сељаке негде у планинама и што нема чистачица и портира српске националности у неком тамо водоводу ?!“ А има и оних који, као професор Часлав Копривица, чини се ни данас нису схватили да постоји нека разлика између српских, црногорских лајт и југословенских странака у Црној Гори. Како ми је било непријатно када је пре десетак година, у сред Београда, питао председника највеће и у то време једине српске странке у Скупштини Црне Горе шта разликује његову странку од осталих…

Али то је већина. Нисмо их пробудили и зато смо ми криви. Док смо ми викали у тмини, неко је шуровао са бандитима који су бомбардовали Србију и Црну Гору, волео ноћ због тога што глисери чешће могу да саобраћају… Ови наши, неразбуђени, спавали су зимски сан, а и данас чекају да нас Кинеска народна армија ослободи заједно са Формозом…

Читам, појавила се и нека „права“ странка. Опет исто: само још фали да клонирају оног Бечића – што је успео да повампири метросексуалног зобија СНП-а из 1997. године, модел за 21. век – да све то поведе. И док српске странке, као што је то био случај у Беранама, окупљају све опозиционаре у борби за демократију, Србе углавном не зову у савезе тамо где су у мањини. Ко још брине о нашим изабраним политичким вођама које суди стаљинистички суд у служби НАТО-а? Видим да је извесни Бошњак из једне радничке партије напустио сарадњу са Демократским фронтом због идеје националног помирења?! А зашто се ми не би помирили? Да ли се Бошњаци свађају? Где су бошњачки Југословени и комунисти? У Србији исти додељују одликовање Рифат Бурџевић Тршо и плачу за Аћиф Ефендијом Бљутом…

Време је да се дозовемо памети.

Posted by
Categories: Актуелно, Текстови и анализе

1 Коментар на "Чедомир Антић: Права, црногорска..." Оставите коментар
...
6. фебруара 2018. at 13:46

Samo ti i dalje veruj u demokratiju

Оставите коментар