Чедомир Антић: Председничка судбина

понедељак, април 10th, 2017 у 4:37PM

Док коалициони савезник владе режима ДПС-а тражи пасош да би путовао на Цетиње, а опскурна група потпомогнута владом хоће да казни младе спортисте из Црне Горе зато што у славу победе подижу три прста (не би се, може бити, бунили да поздављају испруженим дланом као многи суседи Хрвати и неки стари пријатељи и Европљани којих више нема у Италији и Немачкој), у Србији смо се собом забавили.

Председнички избори су прошли и Србија је гласала. Нема ту много сумње. Без великих злоупотреба, какве су виђене у Црној Гори или у Турској, кандидат владајуће коалиције и садашњи премијер победио је убедљиво у првом кругу. По први пут од 1992. председнички кандидат је победио у првом кругу. За разлику од Милошевића чији су се власт и популарност темељили на монополу партије још од 1945, али и на грађанском рату који је Србији наметнут и снакцијама које увек одржавају тиране, Александар Вучић као да је пронашао политичку панацеју. Овај мајстор владавине је током протеклих пет година од опозиционара и другог човека странке (касније и владе), постао неприкосновени владар Србије. На овим изборима његов утицај је учинио да по први пут у двадесет и седам година ни Социјалистичка партија Србије ни Демократска странка немају своје кандидате. Вучића је подржала широка коалиција странака. Подршку му је дало и загранично Српство на челу са председником РС Милорадом Додиком. У крајевима у којима живе Мађари и Бошњаци/Муслимани добио је за трећину више гласова него у српским општинама. Коначно, Милошевић никада, осим када је издавао српски народ и предавао његове земље, није имао подршку Великих сила а посебно не ЕУ и САД. Вучића су уочи избора подржали Владимир Путин и Ангела Меркел…

Шта је то Вучић тако велико урадио да би заслужио толику подршку? Познат по борби против корупције до сада није довео до реформе судства ни до радикалног а праведног закључења неког од значајнијих случајева корупције. Тврди да је преполовио незапосленост али чињеница је да данас у Србији у апсолутним бројевима има мање становништва и више незапослених него 2012. године. Промењена је само методологија процене незапослености. Познат је и као градитељ, међутим, за сада само довршава ауто-путеве које су започеле раније владе, у изградњу није уложено много више новца него у најбољим годинама прошле деценије. „Београд на води“ касни, а у њега ће, према званичним информацијама, бити уложено негде десет пута мање новца него што је првобитно било најављено. Плате и пензије из буџета су умањене и замрзнуте. Цене расту, држава се задужује, истина радикално мање него од 2009. до 2012, али треба имати у виду да се и променила економска ситуација у свету.

Вучић је међутим успео да милион радикалских бирача преведе у политичку опцију која је ближа Бриселу него Демократска странка. На власти је постигао подршку пола милиона бирача демократских странака, привукао је и део мањина и апстинената. Потписник Бриселских споразума, због којих би – само да их је потписао – Коштуница изгубио власт , а Тадић завршио у затвору, виђен је и као патриота и реформиста. У Берлину га цене зато што одржава стабилност, сâм води владу (за разлику од претходника) а постепено извршава оно што се од њега тражи. У Руској Федерацији морају да подрже државу у којој народ гаји огромну подршку према њој, а власти су јој наклоњене више од опозиције (изузев пар десничарских странака које тешко прелазе цензус). Вучићева власт је у ствари мера патриотизма (површан и кафански) и брзине реформи (споре и гласне) прихватљивих просечном грађанину у остарелој и од комунизма унакаженој Србији.

Вучић је изабран за председника и може да се похвали како је за пола милиона гласова популарнији од свих противника узетих заједно. Треба међутим да се присети да Србија у односу на 1990. има, поред отцепљених 1,8 милиона становника АП Косова и Метохије, а упркос сеобама из Хрватске и БиХ, милион грађана мање. Милошевић је победио са двоструко више гласова него данас Вучић.

Такође, треба се присетити судбине претходне четворице председника Србије: Милошевић и Милутиновић су завршили у затвору, други се одрекао првог, обојица су на крају постали опскурни и презрени људи. Борис Тадић је био два пута изабран, а сада само са коалицијама може да пређе цензус. Када је на пријему у дворишту резиденције код америчког амбасадора прихватио да фотографише неког познаника са победником избора Николићем, овај је рекао: „Ево не можеш да кажеш да за тебе неће бити посла…“ Прошло је пет година и исто се дешава и Николићу. Није се кандидовао поново, а то се догодило само Милутиновићу и то захваљујући хашкој оптужници. Фондацију супруге Драгице можда у овом тренутку проверава полиција. Он се спрема за пензију и попут некада Тадића спори се око тога да ли ће наставити да живи у државној вили…

Да ли је лепо, пријатно и пожељно бити шеф српске државе? Да ли то вреди само ако остављате неко наслеђе? Досадашњи председници републике нису имали наслеђе (осим можда Милошевића који га такође не би имао да није било хашке неправде). У часу победе Вучић не размишља о судбини, а хиљаде студената и грађана већ осам дана пролазе Београдом и траже од њега да поштује устав и демократију… Милошевићу је после највеће победе требало три месеца да би га снашао 9. март…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар