Чедомир Антић: Председник

понедељак, април 9th, 2018 у 12:41PM

Ближе се председички избори у Црној Гори. Мило Ђукановић је на једном страначком наступу изјавио како „без јаких установа нема дуговјечности Црне Горе“. Чудновато је да човек типа Ђукановића може тако нешто да изјави а да се не загрцне или да се из публике – па све да је чини све до једног незапослени невољник (који ако га после ових избора не запосле може само да размисли о продаји једног од парних органа) и све да су у публици без изузетка клонови Дрљавића и Штедимлије – није заорио громогласан смех. Јер, да има институција, демократских, независних, само због оног ручног сата Бреге Турбион, што вреди као већи стан у центру Подгорице, могло би да се одговара, па и робија. Неко ко је читав живот у политици не може једног дана само да изјави како је богат и да представи своје имање народу као нешто што се подразумева. Да била је транзиција, вођен је рат и Србији и Црној Гори су наметнуте санкције. Ђукановић их је преживео, сачувао власт и стекао вероватно све што има, баш захваљујући особинама које би требало да га спрече да води демократску и слободну Црну Гору. Чињеница да је још увек на власти говори у прилог уверењу да Црна Гора није ни слободна, ни демократска, а ни држава. Она је посед Ђукановића и његове клике. За разлику од малобројних Дукљана и „хрватских купина“ (пошто је назив „цвеће“ већ заузет), који још и верују у некакву посебност и државност насталу 2006. са пажљиво пробраним делићима богатих историјских традиција, Ђукановић поштује само себе и своје себичне интересе, очигледно је да Црну Гору види као плен, свој и својих сродника, сарадника и саучесника.

Јакша Шчекић, новинар из Београда, „водич“ злогласног Тима Маршала (чија је књига Игра сенки данас најчешћи аргумент свакоме ко тврди да смо сви ми који смо се борили против комунизма и слобизма били само чопор страних плаћеника и родомрзаца) говорио је недавно о томе да је „Мило Ђукановић гаранција да ће Црна Гора ући у ЕУ“. Замислите ! Један човек и његова политика гаранција су будућности читаве једне модерне државе. Ово није седми век ! Јер свет је црно-бео, у њему су велики бели „бвана“ из Вашингтона и његови савезници против мора дивљака и варвара, а Црна Гора у „маратону који трчи са Србијом“ не може успети ако је „врате Русији“. „Јер ми смо још 48 рекли НЕ“. Пре десетак година читао сам текст нареченог Шчекића који је сматрао како би за напредак Србије било значајно да у Београд дође папа. Дао је, Шчекић и један пример – Бугарску. Бугарски патријарх није желео да се састане са папом. Истина, он је за то имао само канонске разлоге, између њега и „Св. Оца“ нису стајали Јасеновац, Јадовно, расиста надбискуп и стотине манијакалних масовних убица које није стигао да распопи или најури из самостана, нису се испречили ни пацовски канали ни подршка свим непријатељима српског народа током протеклих тридесет година. А онда су „модернизаторске“ власти патријарха натерале да прими папу. Шчекић је веровао, и вероватно и даље мисли, да тако треба да учине и власти Србије. То свакако не мисли као верник СПЦ или као етнички Србин, а као велики Европљанин вероватно хоће да нагласи како папа није само верски поглавар, већ и шеф државе. Али, какав шеф државе? Па апсолутни и доживотни, безгрешан, безуставан, који влада ограничен само својом вољом… И њега треба као таквог, са свим почастима да примимо?

Не зна се да ли су таква размишљања начелнија или принципијелнија.

Пред нама су још једни избори у Црној Гори. Избори нису „да“ или „не“ Европској унији. Еврпска унија је систем вредности, подржавајући тиране какав је Ђукановић, Брисел је јасно рекао да за Србе, Црногорце, Бошњаке, Муслимане, Албанце и Хрвате из Црне Горе, нема места у њиховој заједници какава је сада. Сутра ће можда бити боље, али ми морамо постати бољи. Ђукановић је упркос моћи, сили и непрекидном фасификовању народне воље, два пута губио изборе. Спасла га је помоћ из иностранства и неслога опозиције. Поносан сам на српски народ из Црне Горе зато што је током протеклих петнаест година увек пружао руку својим суграђанима. Жао ми је што има наводних опозиционара који уместо да се боре за слободу Црне Горе желе да буду икебане на диктатором столу. У наше време, на континенту на коме живимо, без слободе, равноправности народа и демократије, нема напретка. Са тим духовима прошлости, том савезу тоталитаризама коме из неких разлога кумује и потпирује Брисел, боримо се и ми. Разне политичке вампирчине попут Чедомира Јовановића изјављују да воле туђи народ, а јавно презиру сопствени, он се чак нуди за првог амбасадора на Косову. Свега тога не би било да смо били одани нацији и демократији – двојству модерне државности како га је дефинисао велики књижевник и слободоумник Борислав Пекић. Зато су све до ослобођења, сваки избори и у Црној Гори и у Србији, у ствари борба између добра и зла, слободе и ропства, напретка и странпутице…

Posted by
Categories: Актуелно, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар