Чедомир Антић: Премијер у сенци у „Београду на копну“

понедељак, фебруар 6th, 2017 у 4:00PM

  Био сам сигуран да нас је посетио председник НР Кине. Толики протокол… Мере обезбеђења, фанфаре… На Теразијама су весело – на температури од -5 степени – вијориле заставице две земље. Она црвена потврдила је моје сутње. Црвена са жутим детаљима, по свему кинеска. Требало је да приђем и загледам се како бих схватио да је реч о дворској застави чији је орао пожутео од старости. Када су 1991. на Цетињу покушали да линчују православног митрополита, група дукљаноидних фашиста и њихових арнаутских пријатеља носила је сличну заставу само са белим орлом. Замислите да је тај бели орао и сада на заставици која нехајно лепрша Теразијском ледаром ?! Председник црногорске владе Душко Марковић не би се обазирао на своје седе власи: изверао би се на бандеру и поскидао их. Ако су у Црној Гори избацили ћирилицу из школских дневника како је не би избацили са грба где је стајао владарски монограм српског краља Николе Првог. Да је бар писало једно „М“, па да важи у свим писмима и може се односити и на најважнијег човека васколиког црногорства… Него некакво ћирилићно „Н“ које нормалан човек чита као „Х“…

  Душко Марковић нас је посетио и много нам тога лепог рекао. Између осталог изјавио је да српски народ у Црној Гори ужива сва права. Рекао је то у камеру. Пред стотинак новинара и званичника. Није ни трепнуо, није се ни ухватио за нос, ни замуцао… Карактер. Истински следбеник Св. Мила Дукљанског, свеца-аскете који поврмено нестане да би се после у најтежем часу вратио да изгрди народ, поруши златне телиће, разјури многобошце, наплати заостали рекет (мислим на оруђе белог спорта што га је продао а није узео новац) и збаци своје недовољно добре наследнике. Марковића су, биће, бирали по крактеру који би најкориснији био у Лас Вегасу – осећање се не може назрети на лицу, а етика и скрупуле не могу бити ни сметња ни упозорење. Још само да је уважени премијер – који не одговара само за себе већи и за човека без кога га не би било у политичком смислу и без кога не би било ни Црне Горе ни НАТО-а – објаснио где тачно у Црној Гори држава употребљава писмо које користи више од 50% њених грађана? Где се у јавном дискурсу деде раздобље црногорске историје од доласка Словена од 1043. и од 1166. до 1918. године? Колико је запослених Срба у државним установама? Зашто их са чистачима, куририма, кафе-куварицама и војском нигде нема више од 8% укупног броја запослених? Зашто Срба нема у дипломатији, АНБ-у, влади… Можда би племенити местобљуститељ тренуто упражњеног султанског трона Св. Мила Дукљанина могао да се присети колико је свећеника, хоџа, мула и мулаима протерано из Црне Горе због тога што немају држављанство? Да тај број можда упореди са бројем православних свештеника који су прошли ту процедуру и тортуру. Знам да би Св. Мило волео да се сада додвори и Доналду Трампу, међутим ни Трамп још век није одузео америчко држављанство конгресмену рођеном у САД, нити му је пало напамет да прогони грађане државе у којој је председник због њиховог етничког или верског опредељења.

   Да ли је Вучић нешто питао Марковића? Пошто је у Србији постепено, вољом већине (не „већине“ као у Црној Гори) упркос демократским установама успостављена власт једног човека, није ни важно шта је Вучић рекао, већ шта ће да учини. Од тога шта би он рекао значајније је шта га је ко саветовао. У недемократијама често постоји некакв псеудодемократски дијалог унутар режима. Врх власти дозволи неком од сателита да изнесе другачију политику а онда га владалац (добар и честит какав већ мора бити), саслуша и уважи његове ставове. Пошто је овог пута „о плочу ударао“ тајкун Ненад Поповић, предизборна пребеглица у табор победничких напредњака све са невидиљновом странком СНП (Српска народа партија) у пакету, јасно је да је Вучићу још увек ближи некакав хотел у Швајцарској где се у лобију и сâм почео да диви чудима Св. Мила, него српски народ у Црној Гори. Дозу патриотизма Вучић је претходне седмице већ исказао у Рашкој где је пред новинарима показао чуда о јунаштва, пркоса и самопрегора… Тамо је топузом згромио „неке амбасадоре“, копљем преко себе у Ситницу турио Мају Концијанчић (портпаролку из Брисела коју једино и сме да спомене по имену када грди некога од странаца) и пошао са својим верним витезима, али не на поље Косово, већ до прелаза Јариње где ће се у себи сит напсовати није важно кога…

   Можда је Вучићева уздржаност и примерена. Св. Мила Дукљанина тренутно нема… А црногорска скупштина напустила је црногорски правопис који је уведен за ваката Ранка Кривокапића. Ја сам жељан да помонем васколиком дукљанству некада био предложио да се Кривокапић не потписује као „прешједник“, јер један је такав у Црној Гори, већ да употреби стародукљанску реч који су после украли Енглези – „шпејкер“. Моја интервенција није прихваћена и ето… Два су председника парламента штовали древну „Дукљанчицу“ која, показало се, ипак није реформисана довољно храбро (како сам предлагао). Трећи је све то укинуо и вратио се на српски језик. Боље је тако… Узмеш српски а онда га ружиш, травестираш и погрешно називаш.

  Вучић можда чека да се и премијер Црне Горе дозове памети. Начекаће се, а дочекаће.

 

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар