Чедомир Антић: Пресуда

понедељак, новембар 27th, 2017 у 3:24PM

Ратку Младићу, генералу и начелнику генералштаба Војске Републике Српске, изречена је првостепена пресуда Хашког трибунала. Генерал је осуђен по свим осим једне тачке оптужнице, укључујући и геноцид у Сребреници. Досуђена му је казна доживотног затвора.

Иако је остало да у другостепеном поступку буду изречене коначне пресуде генералу Младићу и председнику Караџићу, као и да буде поновљен поступак високим функционерима Службе државне безбедности Србије Јовици Станишићу и Франку Симатовићу, Хашки трибунал – Међународни суд за ратне злочине почињене у бившој Југославији и Руанди – ускоро завршава са радом и формално се гаси.

Какво је наслеђе Хашког трибунала? Требало је да донесе правду и помирење. Очигледно је да их није донео. Треба само погледати статистике. Кажњавао је углавном само злочинце чије су жртве биле бошњачке, албанске и хрватске националности. Није осудио нити једног политичара или генерала војски које су убиле хиљаде српских цивила. Лицемерне тврдње бошњачких и хрватских националиста да су српске жртве биле најмање, неважне су када знамо да су и према њиховим умањујућим проценама цивилних српских жртава (узгред шта би било са кажњавањем сребреничке трагедије да је неко безочан почео да разматра шта су заиста цивилне жртве ? ), оне бројем оптужница и пресудама вишеструко потцењене. Политички и војни команданти Бошњака и Хрвата нису осуђивани и поред њихових јавних признања, снимака на лицу места и чињенице да су око њих већ изграђени шовинистички и према другим нацијама агресивни митови. Са националним правосуђима је исти случај. Српски суд за ратне злочине у 90% случајева осуђивао је оптужене који су српске националности. Када је у неколико прилика показао намеру да суди, макар и непосредним, извршиоцима злочина из редова других националности наишао је на јединствени отпор. Хрватска премијерка је тако постала кума извесном господину Пурди тек када га је за ратне злочине оптужио суд у Београду. О грчевитој физичкој одбрани гђе. Флоренс Артман – за непоштовање суда на смешних седам дана затвора осуђене бивше портпаролке суда – од стране Мајки Сребренице, и да не говоримо…

Шта се догодило са великом идејом да на међународном нивоу буду суђени ратни злочини? Пошто је САД и њени савезници ни у теорији нису желели преточену у сталну, глобалну установу, универзалних ингенеренција: претворила се у оруђе њихове империјалне политике. Сетимо се сличног међународног суда за Либију који није успео чак ни да придобије подршку неке од фракција у тој подељеној земљи, макар да му испоруче неког од Гадафијевих синова… Рат у Сирији довео је до равнотеже снага међу супротстављеним великим силама и међународно гоњење противника САД сада је за неко време онемогућено. Професор Лахланд одавно је приметио како су у раздобљу краткотрајнијем од једне деценије, САД и савезници на примеру Слободана Милошевића успели да направе преседан. Већина шефова држава у историји изведена је пред судове управо током првих десет година 21. века, а узето је у обзир вишевековно раздобље европске историје, још од средине 17. века и суђења енглеском краљу Чарлсу Првом Стјуарту.

Како после свега да у Србији неко разуме и солидарише се жртвама злочина у Сребреници, који је несумњиво највећи злочин у ратовима из деведесетих година, када Хашки трибунал не само да није имао разумевања за српске жртве, већ пресуђује за убиство „неколико хиљада“ људи? Хашки трибунал већ деценијама учествује у грађењу мученичког националног мита Бошњака, Албанаца и Хрвата. Утемељеном систематичније него што је случај са српским митом мучеништва из Другог светског рата коме су у Хагу толико замерали и у њему видели узрок свему. Уместо да жртве и злочинци буду прецизно идентификовани и кажњени, ми данас слушамо о кривици Србије, о томе како „Бошњаци нису извршили геноцид у Шапцу“ (а Србија ваљда нема право да брине о Србима изван њених граница чак ни када живе заједно у Југославији) и о наставку генцидне политике Београда. Дакле, то што Хашки суд из неких разлога, који поново нису имали везе са било чим другим осим са интересима САД, за злочине у БиХ није осудио нити једног официра или политичара из Србије, ништа не значи бошњачким шовинистима који преовлађују у сарајевској номенклатури. Правда и међународни суд за њих очигледно нису ништа више од средства да ратни исход буде измењен у миру или новом рату.

Докле ћемо стићи, ми народи југословенских држава, ако и међународни суд доприноси неправди и поделама? Каква је наша будућност ако је важнија великобошњачка држава или успех у опкољавању Руске Федерације, од правде у случају злочина према сународницима или штићеницима оних који данас злоупотребљавају одлазећи Хашки трибунал? Где ће завршити српски народ ако му суседи и Велике силе, које су му вековима биле узор и савезнице, стављају у избор да прихвати шовинистичку политику новонастајућих нација као сопствену или да и сâм пође тим путем, негира злочине и слави не само своје борце за слободу већ и оне које би сваки суд осудио за ратне злочине?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар